Ђорђа Балашевића први пут сам чула у Дому синдиката 1978. године, била сам тада гимназијалка. Вечерас сам опет ту, дошла сам међу првима, да запалим свећу за његову душу, у пола гласа, сетно, каже нам Марта Поповић са Душановца, једна од неколико стотина Ђолетових поштовалаца који су на Трг Николе Пашића дошли да одају последњу почаст Панонском морнару.

– Сусрети с пријатељима незамисливи су без Балашевићевих песама. А, вечерас, на мој рођендан, ја се овде опраштам од њега – кроз сузе прича Ирена Томић. Драго јој је, каже, што види „неке нове клинце” јер је то знак да ће његове песме наставити да живе.

И заиста, платоом у центру града, брујали су стихови који спајају генерације. Певани потихо, као успаванка за вечни починак, уз титрај свећа, које су се ројиле изнад транспарента на коме је писало „Лаку ноћ даме и господо”. Тако је Ђоле на крају концерата поздрављао своју публику, праћен акордима песме „Одлази циркус”.  Многи су на мермерни постамент полагали беле руже, рузмарин, плишане играчке...

– Како да не плачем... Моја Марија и ја смо се уз стихове о Васи Ладачком пре две деценије на доживотну љубав и верност заклели – поверава нам Ненад Комненовић са Звездаре.

– Дуго ће нови нараштаји чекати да се појави такав песник и композитор – каже Добрила Варагић, која је свог изабраника упознала на Балашевићевом концерту у Новом Саду.

– Нисам пропуштала Балашевићеве наступе у Београду. Његови текстови носили су поруку. Зато сам овде, да са суграђанима поделим тугу због његовог одласка – рекла нам је Јасмина Трајковић.

И на платоу испред главног улаза у Центар „Сава”, у коме је Балашевић годинама одржавао серије незаборавних новогодишњих концерата, опраштало се и старо и младо од легендарног музичара. Новобеограђани су палили свеће и остављали поруке пред транспарентом „Мој Београд”, а са импровизованог разгласа прохладно вече грејале су „Словенска”, „Рингишпил”, „Јесен стиже дуњо моја”...