уторак, 09.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 21.02.2021. у 21:15 Дарко Пејовић
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: Милан МАРИНОВИЋ, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности

Држава није забрањени град

Иако је влада дужна да поверенику пружи асистенцију у спровођењу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, то се у пракси никада није догодило
Фото М. Спасојевић

Када је Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја 2004. ступио на снагу, у стручним круговима у Европи оцењен је као један од најбољих те врсте у свету. Временом се показало да иза правне савршености постоје „фабричке грешке” које у знатној мери паралишу његову примену. Зато је почетком ове године формирана Радна група за израду нацрта измена и допуна овог закона, а према најавама из Министарства државне управе и локалне самоуправе, читав посао би требало да буде окончан до априла.

„Могу да откријем да је већ после четири састанка радне групе усвојен наш предлог да повереник има овлашћење да изриче новчане казне одговорном лицу органа власти, установе или јавног предузећа које не пружи тражену информацију”, каже Милан Мариновић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.

По слову садашњег закона, повереник од 2017. може да изриче новчане казне, и то у висини једне десетине укупних прихода у минулој години или половине месечних прихода оног ко не поступи по захтеву за давање информација од јавног значаја. Зашто је таква могућност не користи?

Када смо се обратили Народној банци и Министарству финансија, да нам кажу колики су приходи органа власти коме смо хтели да одмеримо висину административне мере, речено нам је да не постоји категорија укупних годишњих, односно месечних прихода корисника буџетских средстава. Нема ни методологије да се тај приход израчуна. Фигуративно речено, до 2017. смо имали праћку која истина није могла да превише финансијски науди ономе ко ускраћује тражену информацију. Онда смо добили топ, много моћније оружје – али без муниције. То ћемо исправити враћањем на решења од пре четири године. Тада су номиналне казне биле од 20.000 до 200.000 динара. Видећемо да ли ће остати тај распон или ће се повећати.

Како, по етапама, изгледа пут тражења информације од јавног значаја?

Најпре се захтев упућује надлежној адреси, то може бити министарство, јавно предузеће, градоначелник, органи локалне самоуправе... Њихова обавеза је да одговоре у року од 15 дана. Како год да одговоре – да одбаце захтев, да одбију да дају информацију у потпуности или у траженој форми, да затраже дужи рок за прибављање података – све се то рачуна као испуњавање обавезе. Међутим, 70 одсто жалби које канцеларија повереника добија тичу се тоталног игнорисања захтева.

То значи да се тражиоци информација не удостоје ни формалног одговора?

Ништа. Тотално игнорисање. То је неподношљив манир и ја користим сваку прилику да такву праксу „оцрним”. Зато се и залажем да се за ћутање пропише новчана казна у фиксном износу. Надлежни орган би издавао прекршајни налог руководиоцу или лицу овлашћеном за давање информација од јавног значаја у том органу власти. Предложио сам да то буде на износ од 30.000 динара. Сматрам да би то утицало да ажурније поступају. Не толико због висине глобе већ зато што кад добијете казну по прекршајном налогу, улазите у регистар санкционисаних лица и то вас прати кад год се врши нека провера.

Да ли сте на састанцима Радне групе за израду нацрта измена и допуна разговарало о другачијем устројству надзора над применом Закона о слободном приступу информацијама?

По садашњем решењу, то је домен Министарства за државну управу и локалну самоуправу, а инспекцијски надзор обавља Управна инспекција у име тог министарства. До сада то није било ефикасно. Даћу вам пример: скоро 5.000 захтева за покретање прекршајног поступка који су 2019. предати на тридесетак прекршајних судова у Србији, само у једном случају захтев је поднела Управна инспекција. Све остале су подносила оштећена лица – грађани, медији, невладине организације. А ни у једном закону у нашем правном систему, главни подносилац оптужног акта није грађанин већ орган који врши надзор. Зато желимо да канцеларија повереника добије овлашћења надзора. Уколико предлог буде усвојен, повереник би доносио два акта. Један би се тицао санкције за неоглашавање у року од 15 дана, а други је решење којим се даје кратак рок да се поступи по захтеву тражиоца. Ако се и о то оглуше, покретао би се прекршајни поступак за непоступање по решењу повереника.

Осим због игнорисања захтева, тражиоци информација се канцеларији повереника жале и када добију одговор да подаци чије обелодањивање захтевају – не постоје. Како поступате у таквим случајевима?

По садашњим законским решењима, не постоји начин да утврдимо да ли тих података уистину нема. Зато жалиоца посаветујемо да се обрати Управној инспекцији. О броју њихових реаговања немам повратну информацију.

Претпоставимо да Управна инспекција уважи жалбу подносиоца. Шта се онда дешава, да ли инспектори обаве претрес просторија органа који је рекао да нема тражену информацију?

Тако је, изврше надзор у складу с прописима.

И шта ако нађу то „чега нема”, имају ли право да заплене документа?

Не, али су овлашћени да наложе давање тражених информација. Уз захтев за покретање прекршајног поступка због прикривања.

Важећи параграфи прописују да поверенику у спровођењу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја асистенцију пружа Влада Србије. Да ли тај механизам функционише?

Иако је влада дужна да поверенику пружи асистенцију у спровођењу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, то се у пракси никада није десило

По мојим сазнањима, ниједне владине асистенције није било током 16 година постојања закона. На допис који смо с тим у вези послали из канцеларије, одговорено нам је да нема правног основа за такво деловање, пошто никада нису донета подзаконска акта која би ову област уредила. И не видим како би влада могла да се приволи на асистирање. Да напоменем и ово: на одлуке Владе Србије по захтевима за слободан приступ информацијама од јавног значаја на може се изјавити жалба поверенику. Исто важи и када су у питању председник републике, Народна скупштина, Врховни касациони суд, Републичко правобранилаштво и Уставни суд.

Па прилично је широк круг изузетих, само фали да су и јавна предузећа уврштена...

Тако је од 2004, од доношења закона. И то је то. Да прецизирам, када се каже влада, то се не односи на министарства већ на владу као орган власти. Имали смо случај прошле године, Мариника Тепић је од владе тражила одговор на питање ко је и у које сврхе користио владин авион. Одговор није добила, жалила се нама и ми смо жалбу одбацили због ненадлежности. Не знам да ли је ишла на Управни суд.

Ко су најчешћи тражиоци информација од јавног значаја, како се сналазе у свим овим правним финесама на путу до остварења права која имају по закону?

У 80 одсто случајева то су грађани, по десет посто захтева долази од невладиних организација и новинара. Најчешће је интересовање за податке о трошењу буџетских средстава, на шта одлази новац јавних предузећа, како се располаже јавном својином, колико новца се издваја за плате и трошкове репрезентације, како се спроводе тендери... Наравно, има лутања и несналажења у процедурама. Многи превиђају да је повереник другостепени орган. Значи, нама не могу да се обрате са захтевом да им прибавимо одређене податке. А добијамо такве захтеве, чак и без назнаке од ког органа би информације требало тражити.

У којим случајевима је оправдано да надлежна инстанца одбије да пружи тражене информације?

Закон предвиђа два случаја. Први – да је на тражене податке стављена ознака тајности, и други, да би обелодањивање проузроковало већу штету од нарушавања права на слободан приступ информацијама од јавног значаја. Повереник не може да скине печат тајности, то може да уради само онај ко га је ставио, Али имамо право на увид у документе под ознаком поверљиво и можемо да се у конкретном случају изјаснимо да ли је тајност оправдана. Није довољно да нам државни орган само саопшти да је нешто поверљиво, мора и дебело да образложи зашто је то тако.

Сматрате ли да је оправдано да цена споменика Стефану Немањи буде тајна?

Мој став према томе је другачији од става заменика градоначелника Београда. Жеља аутора споменика да цена буде тајна не може бити основ за ускраћивање информације. Али посредним путем, жеља аутора може да буде узрок за проглашење тајне, али то мора да одлуком оснажи државни орган, рецимо, Влада Србије. Сама жеља аутора није довољна.

Углавном смо говорили о тешкоћама и опструкцијама у остваривању законског права на добијање информација од јавног значаја. Како би изгледао поглед са светлије стране на ову проблематику?

Волео бих да знам одговор на то питање, али ми само имамо увид у жалбе на непоступања или неодговарајућа поступања. Не знам у ком проценту се одговара на захтеве, на шта се односе и коме се најчешће подносе. Зато је идеја да се изменама закона уведе обавеза свих органа власти да доставе годишње извештаје о броју захтева и како се с њима поступало.

На којим променама закона ћете још инсистирати?

Последњих седмица водим снажну кампању за формирање подручних јединица канцеларије повереника. Хоћу да се приближимо грађанима, да им у директном контакту објаснимо чиме се бавимо и у чему можемо да им помогнемо, али и која су ограничења наше моћи. Знате, нигде у свету повереник није калауз за све браве државних тајни. Али држава није и не сме да буде забрањени град. Сва питања су легитимна и многе информације испуњавају законске услове да буду јавне. Управо је заинтересовани грађанин тај који ће органе власти натерати да не крију и оно што би, да тако кажем, морали да држе у излогу.

Коментари6
8f3ac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dusan1
Rešenje nije demokratsko i puno 'miriše' na komunizam ali kažnjavanje odgovornog lica sa simboličnim 1 dinarom i objavljivanje imena i prezimena istog u sretstvima informisanja je vrlo efikasno !
Biće tu, dok kažeš metro
želim dobar vetar u leđa g.Marinoviću
Zoki
Opet hoce da smanjuju gradjanima prava
darko011
Pa gde su komentari admini?
Dragoljub
Zabranili su da de komentarise Marinovicev rad.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља