Пребродила је електричну браву на улазу у зграду и позвонила на врата стана, а како се онако трошна успентрала на први спрат само је она знала, јер видело се да је одавно превалила осамдесету. Збуњени станар дочекао ју је неповерљиво, вероватно помишљајући да је бакица једна из непрегледне армије скупљача „добротворних прилога” за све и свашта али, срећом, преварио се.

– Пронашла сам ваш новчаник насред пешачког прелаза у Трговачкој улици, ваљда вам је испао док сте претрчавали – изустила је тихо и из ташне извадила излизани буђелар, пружила му га, па наставила скрушено као да се правда: – Да знате, у њему уз лична документа није било пара, али ипак сам вас потражила и пронашла.

– Одавно у њему нема ни динара – промрмљао је срећни власник, па се пренуо и обратио јој се гласније: – Не знам како да вам захвалим, јер спасли сте ме бирократског чистилишта са обијањем прагова полиције, општинске и градске администрације и разних фондова... све до вађења нове потврде за гробницу на Гардошу.

Саслушала га је, насмејала се младалачки весело, махнула руком и одгегуцкала некуд низ ходник. И тек када је замакла, оном срећнику допрло је до главе да је није упитао за име, те да је бесповратно прокоцкао неписану али часну дужност да јој искаже захвалност скромним поклоном – чоколадом, кафом и шећером „у коцке” или само цветком... Зато је и на њега дошао ред да се баци у потрагу.

Тако је дознао да је стара госпођа својевремено била професорка, чак и директорка једне београдске гимназије, а да је због нежне правдољубивости уживала поштовање и постала узор многим колегама и ученицима мењајући им поимање живота.

И тек тада је докучио да је, заправо, наставила „по старом”, да у људима буди племенитост и саосећање. И наду да се нисмо сви прозлили, да међу нама још има добрих људи.