Одлазак Ђорђа Балашевића изазвао је огромну тугу на просторима бивше Југославије. Не само ми матори који смо расли уз његову музику, већ и генерације које су долазиле знатно касније, откривале су лепе љубавне, људске песме, које често личе на праве романе, уз њих се заљубљивале, патиле, славиле, прослављале рођендане или рођења своје деце... Нема много таквих који су створили звучни пејзаж за бојење свих најважнијих догађаја у животу, а његова музика ће то засигурно бити и генерацијама које долазе.
Но, по друштвеним мрежама, а и у јавности генерално, појавили су се и тонови људи који су из различитих углова критиковали неке његове изјаве, поступке, песме, ангажмане. Од Петрита Селимија, коме је сметала песма „Не ломите ми багрење”, до Вељка Ражнатовића, који га је дефинисао као издајника. Хајде да покушамо да лоцирамо његове идентитетске координате и да схватимо шта се са овим, пре свега великим уметником дешавало током живота.
Ђорђе Балашевић, истакнимо то одмах, јесте велики новосадски, војвођански и српски уметник. Тачка. Његово стваралаштво је дубоко интегрисано у српску културну традицију Војводине и представља један од најлепших њених изданака, а свакако најпопуларнији. Он је Чика Јова Змај двадесетог века, који је доживео још већу популарност зато што је своје стихове паковао у сјајне музичке форме, које су уз Сашу Дујина често прерастале у праве симфоније. Узгред, док је Балашевић сахрањен са крстачом без свештеника и опела, Јова Змај је, по предању, као озбиљан масон сахрањен екуменски, уз свештенике три различите концесије, што му нимало није сметало да и данас буде темељ васколиког српства.
Балашевић је потпуно реални изданак једног сложеног идентитета, који се градио и чувао кроз прожимања и сударе с другим културама, којима се некада жени, а некада са њима и ратује, често живи у подозрењу, али и дели панонска топографија коју је тако сјајно описао у својим стиховима. То су „паори” приморани да ратују у Галицији, иако су им с друге стране православна браћа. То је мука коју је и Црњански проживео и описао, све ратујући против тих истих Руса.
Но, тај идентитет који барата и Сентомашом и Ланчаним мостом и херенди порцеланом, сав је заправо, као и код свих Срба из Војводине, вазда био изграђен на координатама црквеног календара. У време комунистичке Југославије у његовим песмама откривали смо космос у којем се воли лепа протина кћи, топови туку на Светог Луку, тражи свећа на Светог Јована, Господ свира јесењу сонату... И касније, упркос његовој резигнацији и бежању од онога што је погрешно видео као савремене оквире српског политичког идентитета, његове најлепше песме градиле су се око Бадње вечери или Богојављенске ноћи.
Наравно, важнији од тога је језик. Његова поезија писана је дивним, спорим, меланхоличним језиком српске Војводине. То је она меланхолија равнице која и у најдуховитијој шали чува патину неке туге. Диван старински језик „тетака са ладном трајном”, дедова и комшија, снаша са салаша, језик обогаћен тако природним германизмима, понеком мађарском речју, али и бројним позајмицама из других култура. Таква је, наравно, и музика. Његов питки поп кретао се од танга, чардаша, до Јужне Америке, блуза, џеза, руских романси, пребогатог наслеђа панонских Цигана итд, а све време смо заправо слушали и гледали једног талентованог бећара и свирца с тамбуром.
Као и сваки истински уметник, Балашевић се није сналазио с политиком и кретао се од екстрема до екстрема. Од „Рачунајте на нас”, преко „Трипут сам видео Тита маршала”, стигао је до „Реквијема” и разрачунавања са својим заблудама. Своје критичке ноте према актуелним дешавањима умео је да провуче кроз антологијске албуме, који су се полако слагали током осамдесетих док се држава полако распадала. Температура се подизала, а на „Бездану” се 1986. појавила легендарна „Не ломите ми багрење”. Згрожен оним што се нашем народу дешавало на Космету, Ђорђе је написао песму у којој је, богами, запретио „Све ћу да вас поломим”, те је разумљиво што се Селимију ова песма не свиђа.
Нагомилане фрустрације српског народа изразио је у духовитом „Солитеру”, где су врло озбиљне теме упаковане у разиграну карневалску атмосферу. Било је, додуше, и „Само да рата не буде”, али доминирао је општи осећај озлојеђености према западним сецесионистима. Оно што им је он тада поручивао (може се видети и на „Јутјубу”) није заостајало за пошалицама Боре Ђорђевића.
Обрт, чини се, почиње стварним ломљењем од 1991. Балашевић није хтео да буде регрутован, није хтео да учествује у рату и јасно се опозиционо поставио, не само према Милошевићу, него и свему ономе што је била српска политика тада. После 2000. породица се везала за либералнији део новосадске политичке сцене, коалицију ДС-а и Лиге, уз разна претеривања која су тај политички ангажман и већ помало старачка озлојеђеност донели. Но, уз све то, 2004. је умео да се издигне и уради тестаментарни албум „Рани мраз”.
Ова нимало проста животна, идентитетска прича наставља се и у наредној генерацији. Јелена и Јована граде своје животе у либералнијем делу градског живота, док је Алекса са 27 већ озбиљна легенда конзервативног српства у Новом Саду: продуцент спота Зоке Босанца, власник ММА агенције „Мегдан”, изразито побожан. Сви заједно – права српска Војводина, коју је отац опевао боље од било кога.
Научни саветник, Институт за европске студије
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
