уторак, 20.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 28.02.2021. у 18:00 Мишa Ђурковић
ПОГЛЕДИ

Нимало проста душа словенска

Ђорђе Балашевић јесте велики новосадски, војвођански и српски уметник. Тачка. Његово стваралаштво је дубоко интегрисано у српску културну традицију Војводине и представља један од најлепших њених изданака, а свакако најпопуларнији. Он је Чика Јова Змај двадесетог века, који је доживео још већу популарност зато што је своје стихове паковао у сјајне музичке форме, које су уз Сашу Дујина често прерастале у праве симфоније

Одлазак Ђорђа Балашевића изазвао је огромну тугу на просторима бивше Југославије. Не само ми матори који смо расли уз његову музику, већ и генерације које су долазиле знатно касније, откривале су лепе љубавне, људске песме, које често личе на праве романе, уз њих се заљубљивале, патиле, славиле, прослављале рођендане или рођења своје деце... Нема много таквих који су створили звучни пејзаж за бојење свих најважнијих догађаја у животу, а његова музика ће то засигурно бити и генерацијама које долазе.

Но, по друштвеним мрежама, а и у јавности генерално, појавили су се и тонови људи који су из различитих углова критиковали неке његове изјаве, поступке, песме, ангажмане. Од Петрита Селимија, коме је сметала песма „Не ломите ми багрење”, до Вељка Ражнатовића, који га је дефинисао као издајника. Хајде да покушамо да лоцирамо његове идентитетске координате и да схватимо шта се са овим, пре свега великим уметником дешавало током живота.

Ђорђе Балашевић, истакнимо то одмах, јесте велики новосадски, војвођански и српски уметник. Тачка. Његово стваралаштво је дубоко интегрисано у српску културну традицију Војводине и представља један од најлепших њених изданака, а свакако најпопуларнији. Он је Чика Јова Змај двадесетог века, који је доживео још већу популарност зато што је своје стихове паковао у сјајне музичке форме, које су уз Сашу Дујина често прерастале у праве симфоније. Узгред, док је Балашевић сахрањен са крстачом без свештеника и опела, Јова Змај је, по предању, као озбиљан масон сахрањен екуменски, уз свештенике три различите концесије, што му нимало није сметало да и данас буде темељ васколиког српства.

Балашевић је потпуно реални изданак једног сложеног идентитета, који се градио и чувао кроз прожимања и сударе с другим културама, којима се некада жени, а некада са њима и ратује, често живи у подозрењу, али и дели панонска топографија коју је тако сјајно описао у својим стиховима. То су „паори” приморани да ратују у Галицији, иако су им с друге стране православна браћа. То је мука коју је и Црњански проживео и описао, све ратујући против тих истих Руса.

Но, тај идентитет који барата и Сентомашом и Ланчаним мостом и херенди порцеланом, сав је заправо, као и код свих Срба из Војводине, вазда био изграђен на координатама црквеног календара. У време комунистичке Југославије у његовим песмама откривали смо космос у којем се воли лепа протина кћи, топови туку на Светог Луку, тражи свећа на Светог Јована, Господ свира јесењу сонату... И касније, упркос његовој резигнацији и бежању од онога што је погрешно видео као савремене оквире српског политичког идентитета, његове најлепше песме градиле су се око Бадње вечери или Богојављенске ноћи.

Наравно, важнији од тога је језик. Његова поезија писана је дивним, спорим, меланхоличним језиком српске Војводине. То је она меланхолија равнице која и у најдуховитијој шали чува патину неке туге. Диван старински језик „тетака са ладном трајном”, дедова и комшија, снаша са салаша, језик обогаћен тако природним германизмима, понеком мађарском речју, али и бројним позајмицама из других култура. Таква је, наравно, и музика. Његов питки поп кретао се од танга, чардаша, до Јужне Америке, блуза, џеза, руских романси, пребогатог наслеђа панонских Цигана итд, а све време смо заправо слушали и гледали једног талентованог бећара и свирца с тамбуром.

Као и сваки истински уметник, Балашевић се није сналазио с политиком и кретао се од екстрема до екстрема. Од „Рачунајте на нас”, преко „Трипут сам видео Тита маршала”, стигао је до „Реквијема” и разрачунавања са својим заблудама. Своје критичке ноте према актуелним дешавањима умео је да провуче кроз антологијске албуме, који су се полако слагали током осамдесетих док се држава полако распадала. Температура се подизала, а на „Бездану” се 1986. појавила легендарна „Не ломите ми багрење”. Згрожен оним што се нашем народу дешавало на Космету, Ђорђе је написао песму у којој је, богами, запретио „Све ћу да вас поломим”, те је разумљиво што се Селимију ова песма не свиђа.

Нагомилане фрустрације српског народа изразио је у духовитом „Солитеру”, где су врло озбиљне теме упаковане у разиграну карневалску атмосферу. Било је, додуше, и „Само да рата не буде”, али доминирао је општи осећај озлојеђености према западним сецесионистима. Оно што им је он тада поручивао (може се видети и на „Јутјубу”) није заостајало за пошалицама Боре Ђорђевића.

Обрт, чини се, почиње стварним ломљењем од 1991. Балашевић није хтео да буде регрутован, није хтео да учествује у рату и јасно се опозиционо поставио, не само према Милошевићу, него и свему ономе што је била српска политика тада. После 2000. породица се везала за либералнији део новосадске политичке сцене, коалицију ДС-а и Лиге, уз разна претеривања која су тај политички ангажман и већ помало старачка озлојеђеност донели. Но, уз све то, 2004. је умео да се издигне и уради тестаментарни албум „Рани мраз”.

Ова нимало проста животна, идентитетска прича наставља се и у наредној генерацији. Јелена и Јована граде своје животе у либералнијем делу градског живота, док је Алекса са 27 већ озбиљна легенда конзервативног српства у Новом Саду: продуцент спота Зоке Босанца, власник ММА агенције „Мегдан”, изразито побожан. Сви заједно – права српска Војводина, коју је отац опевао боље од било кога.

Научни саветник, Институт за европске студије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари23
4cfaa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sava
Mostovi se grade u miru. U ratu se brane ili ruše. Poneko može i da obrne logiku. Neko čak i da je brani. Ne pada sneg da zabeli breg...
Lujza i Lena
Pravi heroji su oni koji mostove izmedju naroda grade jos u toku rata. Kao Djole !
Bojan
Превише речи, превише података, превише личних утисака а премало онога по чему се рубрика зове -- личних погледа. Као да човек чита википедију а не уваженог колумнисту уваженог дневног листа. Смарање, како би клинци рекли.
Lazar
Balasevic je prozreo politicare koji su nas slali u rat : “Braćo, idemo u rat da se bijete ! Da branite otadzbinu ! Neki ćete i da poginete. A neki ćemo da se vratimo !”. Djole je bio graditelj mostova izmedju posvadjanih plemena. On je hrabro drzao koncerte u raznim gradovima, kao na primer u Sarajevu ili Puli, i svojom pesmom pruzao ruku pomirenja i buduceg suzivota. Pomagao da se vratimo u kolo kulturnih evropskih naroda.
Радослав Рацић
Господине Лазаре, помешали сте лончиће. Ми смо већ у колу културних народа, а они које Ви сматрате културним треба да се науче култури, а један од атрибута тог појма јесте и одсуство потребе да се отимају туђе територије и да се убијају туђи недужни грађани.
Radoslav Racić
Mi se nismo '91. odazvali ratnim pozivima zato što smo hteli da osvajamo i pljačkamo tudju zemlju, već zato što je Tuđman pretio da će doći do Zemuna, kao što je to ranije učinio Pavelić. Srbi u Hrvatskoj tada nisu uzeli oružje da bi proterali susede Hrvate, već da bi se odbranili od novog ustaškog noža.
ZIvana
Djoleteove pesme su sve generacije rado slusale. Malo je otuzno kako ga svi sada svojataju jer je on bio svoj na svome. Pravi Bacvanin.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља