Суботица – Седмицама већ незадовољни грађани фотографишу посечена дебла у шуми на Великом Радановцу и Палићу. Шумски појас око Суботице је танушан и слабо штити град од ветрова и надирања песка, а због саобраћаја и индивидуалних ложишта ваздух је загађен. Због тога Суботичани информације о сечи увек доживљавају као удар на квалитет живота у граду.
„Шумари никада нису угрожавали шуму, напротив. Угрожавају је људи који је крче. Шумари је никада нису крчили”, каже у одговору на питања „Политике”, др Марко Маринковић, извршни директор за шумарство, екологију и развој у ЈП „Војводинашуме” које се стара и о шумском појасу око Суботице.
„Крајњи циљ газдовања јесте стабилна и витална шума, а таква је и економски вредна. Да бисмо је имали, морамо старе обнављати благовремено, што подразумева и сечу обнове. Уколико се ради вештачка обнова, то јавности изгледа радикално, али је, осим економске користи, потпуно еколошки оправдано. Млада шума која мења стару је ефикаснија, а истовремено, дрво као еколошки прихватљив материјал је пласиран према друштву и има еколошки ефекат. Уколико бисмо то друштву ускратили, имали бисмо негативан ефекат. То је суштина коју треба приближити јавности”, наводи др Маринковић.
Саговорник „Политике” објашњава да је у околини Суботице, а на основу плана газдовања простором планирана сеча на три локалитета: на близу пет хектара проредна сеча вештачки подигнутог црног бора, на 3,11 хектара се секу преостала стабла на обновљеној површини и на 29,6 хектара сече се изданачка шума багрема, као начин обнављања.
„Сеча обнове која се спроводи на локалитетима који се налазе на потезу Радановац–Палић не смањује пошумљеност и то је замена теза, јер овде је реч о обнови шуме, односно шума је постојала и шума ће бити и у будућности само што ће она да буде млада и витална”, додаје Маринковић.
Сеча у околини Суботице одвија се у складу са планским документима, и на основу информација прикупљених са терена, које су основ за дефинисање годишњег обима и места сече. Она увек мора бити мања од прираста, што постепено омогућава да се повећа укупна дрвна запремина, наводи Маринковић.
„Основно је да се приликом израде планова поштује принцип трајности, а то значи да се сваке године сече приближно једнак удео од укупног шумског фонда. На пример за ЈП ’Војводинашуме’ то је на годишњем нивоу свега 2,5 одсто од укупног шумског фонда.”
Исечена дебла продају се локалном становништву за огрев, а техничко дрво пиланама, одакле има даљу намену у градитељству. Др Марко Маринковић каже да је газдовање растињем ЈП „Војводинашуме” пример зелене економије која смањује притисак на животну средину.
Истовремено са сечом, на овом простору ради се и обнављање шуме и то такође на 3,11 хектара планирана је садња 5.184 стабла црног бора, на 29,68 хектара вегетативна обнова багрема који се формира из изданака.
„Приоритетна подручја за пошумљавање су пре свега површине на којима је извршена сеча, а природна обнова није успела, као и површине на којима је извршена сеча девастираних шума. Пошумљавање пружа могућност решавања изазова који се односе на заштиту шума и обезбеђење шумских производа за којима друштвена заједница има потребу. То је уједно и један од механизама за стварање здраве животне средине и стратешки одговор на климатске изазове и екстремне временске догађаје као што су поплаве, суше и ерозија. Иако су ефекти пошумљавања видљиви тек за неколико година може се рећи да је свака нова шума поклон будућим генерацијама. Због тога је допринос сваког појединца повећању шумовитости од непроцењивог значаја”, сматра Маринковић.
