„Драги сине, жива сам, јуче сам вршила жито, па да знаш какав јад ме све снађе, да за њих двоје (другог сина и ћерку) не чујем ништа, Митар је кумов са њима, а Милан је отишао код нашег Недељка”.
Ово писмо је послато 3. августа 1944. из Банатског Душановца у логор Штамлагер 4а у немачком граду Хонштајну. Упућено је ратном заробљенику Ђорђу П. Куљићу (1915-1988), активном нареднику самосталног батаљона артиљеријског пука гарде Југословенске краљевске војске. Из тог писма, које је написала Куљићева мајка Јована, дознајемо да су у својим препискама заточеници у Немачкој и њихови сродници у отаџбини користили шифре, јер су логорске управе надзирале и цензурисале коресподенцију.
Тако се формулација да је „Митар кумов с њима” односи на то да је дотични отишао у партизане, а израз „Милан је отишао код нашег Недељка” значи да су, шифровано речено, обојица – стрељани.
Ово писмо, уз дневничке белешке и фотографије Ђорђа П. Куљића, нашој редакцији је недавно уступио његов син Тодор Куљић, социолог и професор београдског Филозофског факултета у пензији. Његов отац Ђорђе заробљен је 23. априла у Ужицу а као ратни заробљеник искусио је и принудни рад. Тако је најпре до октобра 1942. радио у Сауердорфу у Саксонији на сељачким имањима, а затим и у фабрици „Auto-Union Sebnitz”. Као накнаду за рад примао је месечно код сељака осам, а у фабрици 15 рајхсмарака. Ослобођен је 8. маја 1945. године. После рата је радио као књиговођа, а затим као економиста и финансијски инспектор у Служби друштвеног књиговодства у Зрењанину. За собом је оставио синове Тодора и Недељка, социологе, и ћерку Наду, вирусолога.
Изводи из дневника Ђорђа Куљића, иако писани у вихору рата и често телеграфски сведени на свега неколико речи или кључних реченица, пружају увид у бурне догађаје – од немачког бомбардовања Београда до транспорта заточеника. При том, сажетост им само даје на драматургији. Тако из ових белешки дознајемо и следеће:
„6. април, недеља, бомбардован Београд, повлачење из касарне за Кошутњак, ноћу за Кумодраж, даље Хумка, Ваљево, Косјерић, време гадно, снег и магла. 14-ог у Ужицу остајем са команд. самост батаљона кап. 1. класе Т. Стефановићем... У Ужицу била борба, заузели га 15-ог Немци, говори се о капитулацији, у 7 ч. излазимо из воза ради предаје, разоружавају нас и терају на станицу, ја побегнем из строја са рез. поручником Аџаловићем и преноћимо код једног сељака... 16-ог пешке за Црну Гору преко Прибоја са намером да се састанемо са трупама које можда до грчке границе држе фронт.”
Посебну драматуршку црту овим записима дају настојања њиховог аутора да не допадне шака окупаторским војницима после капитулације југословенске војске, потписане 17. априла 1941:
„18-ог (априла) примам плату 3.500, Немци скупљају и робе нашу војску, ја опет бежим према Косову, стигнем у путу Арнаутина са 2 коња и јашемо на голим коњима... 19. на Велику Суботу долазимо у Сјеницу, много војске наше и немачке, Арнаут отишао, крећем са другом за Нови Пазар, Арнаути пуцају на војску, говори се да се не може проћи од Арнаута... 21-ог пешке преко Јавора за Ивањицу по киши ноћу, 22-ог за Ужичку Пожегу. Истога дана у Пожези наређење да сваки иде кући, официри да иду за Београд. Распуст је саопштио дивиз. ђенерал Стаменковић, 23-ег стижемо у Обреновац, Немци скидају војску са воза.”
Тако је наредник Куљић ухапшен. До јуна је с другим заробљеницима држан у касарни на Дедињу у Београду, где су у мају неко време боравили и енглески заточеници, а потом је транспортован у немачки логор:
„7. јуна, субота, уочи Духова, одоше кући они који су се писали у Црногорце, одлази и Раде (брат), ја закасним изаћи и тако останем. 19. јуна полазак за Немачку из Топчидера, 20. у Загребу добили пексимет, качкаваљ и маст, 21-ог у Грацу супу, хлеб и кобасицу, 22-ог у Салцбургу кафу, 23. долазак у Милберг, купање и пелцовање”.
За судбину браће Радета и Недељка, Ђорђе Куљић се распитивао у писму мајци Јовани јануара 1944. Том приликом је написао и да је оперисан од слепог црева, да се осећа добро и да га је у заточеништву оперисао српски доктор, Ђорђе Џуфић из Београда.
Димитрије Буквић
