У животу нисам стао на скије. Највећи домет у зимским спортовима остварио сам санкајући се, а једном сам се спуштао низ стазу клиском. Као што се да приметити, преживео сам, али је естетика тог призора била поражавајућа за мене и забавна за децу. У давно доба пре короне, неколико пута био сам на Копаонику.
Пар пријатеља су страствени скијаши који су од јутра боравили на стази, а затим су, преморени и замрзнути, рано одлазили на спавање, па сам, углавном, био препуштен сам себи. Било је то доба стварања нове класе богатих и изградње ексклузивних хотела са саунама, спа-центрима, ноћним клубовима и кафићима, а такви типови су свој кастински статус нарочито истицали новим џиповима које, на њихову жалост, нису могли да упаркирају у апартмане.
Сијали су у скупој скијашкој опреми окружени пратиљама, махом певачицама са ноћном шминком чије су високе штикле остављале тачкасте трагове у снегу.
Планина заиста изгледа романтично, да се човек смрзне од лепоте. Једном сам се нашао на традиционалном бизнис форуму на Копаонику, или „српском Давосу” где су се тајкуни жалили како их је спопала инсомнија. У срце су ме дирнули, замало да пустим сузу. „Питате за јахте, а ми ноћима не спавамо”, жалили су се новинарској алпинистичкој експедицији која их је засипала питањима о сценаријима изласка Србије из глобалног финансијског колапса. Било је то непосредно после светског економског краха 2008. године. Сасвим сам разумео богаташе: нису могли да снују мирним сном на кризу, па су заједно са министрима, теоретичарима, банкарима и осталим економским аналитичарима који се редовно окупљају на врху најексклузивнијег зимског центра, правили журке, маскирани у брендиране вунене џемпере. Славни копаонички тулуми у статусном хотелу „Гранд”, трајали су до пет ујутру. Парада економских фраза, пијанства и кича.
„Коп”, како Београђани зову зимски центар, освојила је нова транзициона врста названа тајкуни деведесетих година ‒ беше ли то прошли век ‒ када се у време санкција није ишло на Алпе, него се трошило као пред Судњи дан, на светој српској планини. Они, на врху, слали су поруку онима у подножју: са толике надморске висине, свет се види много боље него из ваших црних рупа.
Прави скијаши ноћивали су по планинским домовима, где је знатно јефтиније, збијајући црнохуморне шале на свој рачун: њихове стазе заузели су неки нови клинци, коцкастих глава. Клинци су порасли, али су им главе остале исте. Тако је чаробна планина постала зимска Будва: не пошаљеш ли селфи с наочарима за сунце из кафића или са стазе, док те пренашминкана верна љуба, са уснама напумпаним на пет атмосфера не посматра чежњиво, твој живот за оне из подножја не постоји.
Масивну планину ипак нису потпуно упропастили инвеститори, јер је огромна и добар део природе је сачуван од људи, тако да су ти нетакнути делови Копаоника најлепши, али ће тамо залутати тек по који романтични пар или радник из долине који је отишао да одмори душу.
Отуда ми је, на жалост, јасна еуфорична миграција на планину усред короне. Ако не одеш на Коп, не постојиш! Иако те смрт чека иза ћошка, или по цену да је ти испоручиш без гриже савести неком другом! Посебни гости и домаћини не само да не скривају да за њих не важе епидемијске мере већ се у кафићима и ноћним клубовима праве журке које трају док Сунце не обасја планину, а потом снимке теревенки деле по друштвеним мрежама у реалном времену, те су по томе слични ријалити звездама. И сви то из подножја виде, али је та каста изнад свих закона. Наравно да на лудим журкама не носе маске. Како би их онда препознали, јер у српској транзиционој декаденцији, они који су изнад свих, инсистирају да буду препознати и, оно најважније ‒ некажњени. Ко су власници хотела и клубова који организују планинске корона партије и каквим везама су испословали своју пандемијску аутономију од закона, тужилаштва, полиције и здравог разума. Како они, тако и бахати гости који печатирају своју недодирљивост.
Како је логично да после таквих забава не могу да оду на скијашку стазу већ у кревет, ако погоде свој, њихов циљ није уживање у скијању већ у беспризорној демонстрацији свог финансијског и друштвеног статуса. Зашто власти мирно гледају овај ковид велеслалом који угрожава јавно здравље, што ће рећи националну безбедност? Да посебни гости можда нису изгорели на Сунцу и унели у себе довољне количине витамина Де, па се осећају бесмртним?
Наравно да планински хотелијери и угоститељи морају да раде и опстану, то се не доводи у питање, али уз строго поштовање мере Кризног штаба. Или оне ипак само важе за оне који немају ни за гориво да се довезу до Копа. Могу кафићи и клубови да раде и 24 часа, што се мене тиче, како на планини, тако и у Београду, ако се сви разумно понашају, уз придржавање мера заштите. Али како би се тада они што имају разликовали од оних што немају. На врху смо, поручују они, не мислећи само на Панчићев.
Због таквих паметњаковића и њихових новчаника којима купују своју статусну изузетност и авансно обезбеђују амнестију, ови у подножју током викенда не могу да седну и попију продужени еспресо, без млека, после 14 часова. У Београду се власти макар труде да открију илегалне корона журке и све им боље иде, али на надморским и статусним висинама, очигледно долази до масовне халуцинације. Ваљда због мањка кисеоника.
Копаоник се претвара у српски Вухан већ недељама и нико не реагује. Примена закона ће, кладим се у то, ускоро уследити. Зимска сезона је при крају, гости напуштају Коп и тада ће кренути рације. Показаће се да су клубови и кафићи празни. Ако евентуално пронађу скијаше без маски, који су се ослободили окупације копаоничких позера и коначно одахнули уз пиће, такви ће и надрљати. Ко им је крив. За једно зимовање на Копу, могу да четири године летују у Сутомору. Али, Коп је топ!
Мој пријатељ из села у подножју, открива ми слатку освету локалаца: кад намиришу снобове, папрено им наплаћују намештање, а потом скидање ланаца. Наравно, не стављају им на руке већ на точкове џипова. Пре тога, проспу кофу воде по путу, да заледе успон ка планини. За праве скијаше који су штедели читаве године да би се некако докопали планине, цена је далеко нижа. Чудо једно, увек се препознају!
