Гледајући филм „Дара из Јасеновца” снимљен по сценарију Наташе Дракулић и у режији Предрага Антонијевића похвалио бих га као оригинално и веродостојно филмско остварење велике историјске вредности где се, уз врсну и посвећену глуму наших младих и еминентних глумаца, приказује на аутентичан и потресan начин страдање тј. голгота козарачког народа, а посебно нејачи (стараца, жена и деце) у страшном усташком логору Јасеновцу, који као стратиште невиних људи можемо поредити са Дантеовим деветим кругом пакла. У филму је представљена трагична судбина породице девојчице Даре, као и породица многе друге деце која су сурово и окрутно заувек одвојена од својих најмилијих, родитеља, браће и сестара, несталих у вртлогу мржње изопаченог и клеро-фашистичког режима и њихових крволока из састава усташке бојнице. За време немачко-усташке офанзиве на Козару посебно се истакао усташки часник Јуре Францетић – командант усташке „Црне легије” и свих усташа у Босни и Херцеговини. Припадници „Црне легије” починили су ужасне злочине у периоду 1941–1942 година етнички чистећи територију Босне и Херцеговине од Срба, Јевреја, Рома и комуниста-партизана, али и осталих антифашиста, и то под изговором да је њихов задатак одбрана граница НДХ на реци Дрини. Ова клеро-фашистичка војска побила је огроман број недужних људи – цивила у својим бестијалним походима, као и у својим логорима смрти (Јасеновац, Стара Градишка, Паг, Лепоглава итд.) и то само зато што су припадали другој вери и народу. Ти крвожедници у инквизиторским мантијама и црним униформама су својим камама, будацима, буздованима, секирама и пушкама, као и својим најдичнијим изумом „србосјеком“(нож за брзо клање људи) сејали смрт у болесном оргијању и тако посејали семе вечне и непомирљиве верске и националне мржње између три народа – Хрвата, Срба и Бошњака. Осветнички походи које су предузимали четници Лимско-санџачког четничког одреда војводе Павла Ђуришића у рану зиму 1943. године на потезу Пљевља–Чајниче–Жепа су исто тако били безобзирно крвави и сурови, јер проливање крви се завршава такође проливањем братске крви уз стално понављање крилатице крсташа „Блут унд Боден” – „Крв и земља”. И данас кад споменемо имена тих јасеновачких усташких кољача диже нам се коса на глави, а кожа најежи – Вјекослав Макс Лубурић, Мирослав Фра Филиповић, Љубо Милош, Анте Врбан, Динко ћ и Нада Шакић, Рафаел Бобан, Петар Брзица, Бећир Локмић, Мухамед Хаџиефендић, Фрањо Шимић итд. Они су били „месари јасеновачке кланице” који нису поштедели ни старце, а ни мајке са децом. Они су ти који су „напунили” логор Јастребарско козарачком децом, мучећи их глађу и жеђу, као да су најгори зликовци, а не невина деца, и то само зато што су била српска деца православне вере. Прави „ДАнак у крви” у двадесетом веку, који је резултирао смрћу 23.500 српске деце и 3.500 ромске деце по логорима на територији НДХ. Известан број мушке деце, старије од шест година, преузеле су усташе и католички клер на преодгој, правећи од њих мале усташке јаничаре, добре католике и будуће домобране. Наша српска хероина Аустријанка Диана Будисављевић успела је преко швајцарског Црвеног крста да спасе 15.560 деце из ових логора смрти и од усташке тортуре. Та деца су дата на усвајање добростојећим хрватским и аустријским породицама и тако су остала у животу, али су изгубила заувек идентитет и везе са својим најрођенијим.
Многи од поменутих злочинаца и крволока нису одговарали пред законом и нису их стигле заслужене казне за та њихова недела тј. злочине. Многима је у бекству помогао католички клер преко својих људи (нпр. свештеник Крунослав Драгановић и његова братија из Ватикана), па су тако у свештеничким одорама у Аргентину побегли поглавник Анте Павелић и његова десна рука Андрија Артуковић, као Макс Лубурић и Динко и Нада Шакић. Неки од њих су се после рата илегално враћали у земљу ради подизања устанака против нове Титове Југославије, али их је Озна разоткривала и хапсила, а после на смрт осуђивала, рецимо Љубу Милоша и Божидара Каврана. Међутим, било је и оних који су доживели дубоку старост и пред крај живота се вратили у Хрватску да умру као слободни грађани, подсмејавајући се правди у очи, као Андрија Артуковић и Динко Шакић. Тако да и дан-данас, нажалост, породице јасеновачких жртава нису доживеле праведну сатисфакцију и задовољење за злочине што их је над њиховим најмилијима починио тај монструозни режим и његови крволоци – усташе.
Миомир Гарашанин,
Београд
