петак, 16.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 04.03.2021. у 18:00 Зоран Р. Томић
In memoriam, ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ

Дирке носталгије

Учи клавир, зове се Весна, рече, и плаши се да током извођења не заборави неки такт задате мелодије. Представих јој се, а хармонику већ беше спазила на суседној столици. Договорисмо се да једно другом „држимо палчеве” за успешан наступ
Pixabay

– С Ђолетовом песмом „Прва љубав” у срцу –

„Неко ко није твоје крви лакше може да продре до твојих осећања него ко јесте” (Мајкл Ондачи, „Енглески пацијент”, Лагуна, Београд, 2018, 97).

Последњих дана, након Ђолетовог пресељења у вечност, наново слушам по ко зна који пут његову „Прву љубав”, присећајући се и сопствене. Тако настаде и ова белешка. Елем, обоје смо тада били при крају осмољетке, али нисмо похађали исту школу у родном граду. Срели смо се једне децембарске вечери пред почетак интерног часа у заједничкој музичкој наставној оази. Над старом пећи грејасмо ознојене руке напети од треме. Учи клавир, зове се Весна, рече, и плаши се да током извођења не заборави неки такт задате мелодије. Представих јој се, а хармонику већ беше спазила на суседној столици. Договорисмо се да једно другом „држимо палчеве” за успешан наступ. И музицирасмо надахнуто, занесени ваљда (и) неким магловитим надањима. Отпратих је до куће, сазнадох њен распоред часова. Следећих пола године скоро да смо били нераздвојни: причали дуго о свему, шетали се држећи за руке, посећивали „корзо”, ишли у биоскоп и на Саву, на колаче, рођендане и журке. Свирали оно што су од нас професори музике по програму тражили, али и сâми по нашем избору лагано, из чистог задовољства, певушили баладе и инструментално се пратили. Ослушкивали срећу. Била је вреднија и талентованија од мене. Озбиљнија и зрелија, иако мал(к)о млађа. Као да опет видим њене нежне, прозрачне прсте и послушне дирке клавира миловане њеним додиром, а себе, у сенци, како покушавам да покоји акорд „украдем”, седећи тик крај ње. Преслишавали смо се дурске и молске паралеле: Це-дур, а-мол; Ге-дур, е-мол; Ха-дур, гис-мол; Фис-дур, дис-мол... Каткад би ме изненада и брзо у образ пољубила. Одлучно, одсечно, тако природно, саучеснички. Узвраћао сам јој узбуђен и дечачки луцкаст. Чинило нам се да је Арсен баш за нас компоновао „Све било је музика”. Тамнозелене бистре очи, заразан, широк осмех враголанке већ сензуалних усана, ватромет шналица или крупну машницу у коси с репом у облику знака питања, палету једнобојних финих блузица/кошуљица и шарених сукања, разиграно титраво пролеће на лицу у хармонији с њеним именом – упијах једва свестан да волим уистину први пут. Због ње обожавах етиде, нотни систем, све повисилице и снизилице, стаката и триоле. С Весном у срцу не осећах напор вишечасовног вежбања хармонике, не падаше ми тешко ни друге, ванмузичке обавезе. Свирали смо и у оркестру школе, били на гостовањима. Иначе, планирали смо упис у средњу музичку.

Једнога дана, чеках је пре пробе. Не дође. Неко време ни гласа од ње. Видех је тек десетак дана касније, уплакану и уплашену. Нисам знао да је озбиљно болесна. Бледа, тешко је дисала, повремено кашљала. Дијагноза: осетно погоршање хроничне бронхијалне астме. Иселиће се подалеко – повери ми се брижном и том вешћу рањеном – ради блаже климе с мање влаге и загађења од хемијских испарења, а с више сунца. Након те њене реченице сузе у нашим очима засветлуцаше траговима немоћи пред неизвесном сутрашњицом удвоје која нам, слутили смо, полако измиче. Повукла се у себе, ретко је излазила. Растали смо се тихо, баш онако како смо се и зближили. Напустила је Шабац већ на почетку лета те године. Писала ми је само једном, касније, с мора: „Сада не знам ни како да почнем, прошло је толико времена од када те нисам видела.”  Вели да је здравствено знатно боље – у „ремисији", да смо се ономад веома лепо дружили, да је прекинула с клавиром. Да ће после гимназије вероватно уписати архитектуру. Адресу није оставила. Када је отишла – испоставило се од мене заувек – у плућима ме је гушило јако, болно. Празнина у души, кише туге и несанице, пулсирајући немир, оштри „ножеви” у стомаку уместо прохујалих „лептирића”, заглушујућа лажна музика у ушима, несносни бубњеви, неуспеле терце – пука усамљеност и у друштву, кошмарно потонуће у дубину себе... „Дуго сте веровали да друга обала постоји; сада више у тô не верујете. А ипак и даље пливате, и са сваким покретом који начините све сте ближи дављењу.” (Мишел Уелбек, „Проширење подручја борбе”). Да, било је после ње и других љубави, али ту Весну никада нисам заборавио. Сећам се и назива музичког комада – „На реци”, једном га је маестрално интерпретирала у позоришту. Прође од свега нареченог пола века. Од тада нисам ни пипнуо хармонику. Прибојавам се да бих слику Нâс, оних некдашњих – тај драгоцени медаљон моје далеке прошлости – можда унеколико покварио, чак оскрнавио ако бих, поодавно лишен емотивног дуета с Весном, инструмент поново узео у руке. Хармоника „спава” спакована у међуспрату заједничке оставе моје зграде, добрано застарелог дизајна, сједињена с прашином и успоменама. И док у један хладан зимски сутон листам тако у глави пабирке носталгије, питам се како је, где је и с ким она сада. Па сваки пут када зачујем однекуд звонке и високе тонове клавира, подигнем обрве с топлином и чежњом, благо се насмешим сетно, раширених зеница тупо загледан у небо, у даљину. „Сви су они остарили, али он није осећао да је с годинама стекао мудрост” (Мајкл Ондачи).

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
ec3ac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

хвала
Лепо, музикално ...
Asa
Zalutao u pravo, lisio nas uzivanja u lepoj reci. Bravo!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља