Говорити о „бит музици”, поп и рок покрету уопште, а не помињати улогу многобројних часописа као њиховог промотера, значило би испричати само половину приче. Наиме, колико год давних 60-их и 70-их година прошлог века било узбудљиво слушати сваку нову композицију легендарних „Битлса”, „Ролингстонса”, „Енималса”, непоновљивих Ерика Бардона, Џенис Џоплин, Џоа Кокера..., ништа мању пажњу нису привлачили ни новински текстови о њиховим концертима, новим снимцима, плановима, повременим скандалима.
Било је то време „битлманије” када су се уз радио-апарате са узбуђењем чекале емисије попут „Топ 20 Радија Луксембург”, те његових пандана на „Би-Би-Сију”, или пиратском „Радију Каролина”, који је свој програм емитовао са једног брода укотвљеног негде у међународним водама. Телевизија још није имала моћ какву данас поседује, а ретки музички спотови који су доспевали до малих екрана или филмских журнала били су тек бележење камером атмосфере са концерата, или сцене из студија у којима су извођачи певали на „плејбек”, а што је неретко доводило до комичних сцена.
Укратко, праве информације о свему што се дешавало у области која ће се једнога дана (нажалост) преточити у добро плаћени „шоу бизнис”, ми који смо били подаље од све те гунгуле сазнавали смо из штампе. Не толико домаће, колико оне пристигле из Лондона, који се преко ноћи претворио у центар света. Читати „Њу нјузикл експрес”, „Мелоди мејкер”, „Рекорд мирор”, било је ствар престижа, али и доказ да смо део глобалне помаме.
Сам израз: „поп музика”, који је означавао оно што људи највише воле да слушају, потиче још са почетка прошлог века, а означавао је много тога – од комерцијалног џеза, па преко „кантри” музике до сентименталних балада са јаким италијанским утицајем. Све то требало је представити широкој публици. Грамофонске плоче су одрадиле свој део посла, али писана реч и фотографија свему су додали неопходни гламур.
Листови посвећени „по музици почели су масовније да се штампају током шездесетих година прошлог века и врло брзо стекли широку популарност. Већ поменути „Њу мјузикл експрес”, настао 1952, међу првима је почео са објављивањем „топ листе” најслушанијих композиција, да би 70-их постао и најпродаванији британски музички часопис. Његов конкурент „Мелоди мејкер”, сем написа о рок дешавањима, на тржишту се пробијао, објављујући комерцијалне огласе са ценама најтраженијих инструмената, што је за све који су те инструменте узимали у руке било изузетно важан показатељ.
Карактеристично за листове „рок ере” је и то што су, захваљујући технологији која је тада преовлађивала, штампани на рото-папиру чиме је и њихова цена била релативно прихватљива. Фотографије су, додуше, већином биле црно-беле, не увек посебно квалитетне, али ипак довољно добре да се каче по зидовима тинејџерских соба.
Оно што је важније, написани текстови већини су служили као специфичан показатељ шта би требало да слушају, на шта да обрате пажњу. Био је то својеврстан начин да се каналише укус младих заљубљеника у нову музику, вођених сигурним пером тек изниклих рок критичара.
Сем промоције нових група и певача, овакви листови су били и прозор у нове модне трендове. Тешко је било и замислити да ће се тзв. фармерке или џинс, од некадашње радне одеће америчких фармера, преко ноћи претворити у обавезну гардеробу свих који су се сматрали младима. Срећна околност била је и чињеница да то што су облачили они који су спадали у категорију славних није било скупо, могло је да се набави на свакој „бувљој пијаци”.
Ипак, у центру пажње остајала је – музика. Читање часописа посвећених музици џинс генерације многе је навело да се и сами лате инструмената, да би се временом све претворило у јак друштвени покрет. Да бисмо показали да нисмо на крају света, ми у некадашњој Југославији редовно смо куповали „Поп Експрес”, „Ритам”, „Рок”...
Убрзаним развојем телевизије полако се губи магија читања листова посвећених рокенролу. Многи су се угасили, неки се претворили у претенциозне месечнике препуне боја. Појавом интернета и друштвених мрежа, нажалост, промењен је и језик којим комуницирају данашњи нараштаји. За истинске рокере ту није остало баш много места.
