Често је узимана за маскоту, амблем или лого за многе спортске и друге манифестације у Београду, па и Србији. У главном граду подигнут јој је и споменик. За ту малу птицу, симбол и пример опстанка и живота, којој нису могле ништа ни киша, ни олуја, ни снег ни мећава, ни ниске ни високе температуре све је мање простора и услова за живљење. Иако увек са човеком и уз човека, ретко ће вам слетети на длан („плашљив као врабац”), правити вам друштво у соби или у кавезу... Птица слободарка, тај ситни грумен живота, што нам цвркуће зими на мећави, што воли и ово голо грање, као то опева Вито Николић, не напушта нас ниједног дана и ниједног сата свог кратког живота.
Није само наука утврдила, довољно је и пажљивије погледати око себе, па приметити да их је у Београду, у Србију, али и у свету све мање. Према неким писањима струке, у Београду се њихов број смањио у последњој деценији са 100.000 на неколико десетина хиљада! И без неког посебног знања о врапцима, а с обзиром на да су увек ту, у нашој близини, двориштима и на нашим кућама (једна врста се и зове покућар), познато нам је да воли грмове, жбунасто и друго дрвеће... Хоће да дође по мрвице хлеба на терасе и прозоре... У свету су решили да им помогну на разне начине, па између осталог праве и црепове за куће са удубљењима за њихова гнезда и гнежђење, а по парковима саде дрвеће које они највише воле.
Ускоро ће 20. март, светски Дан врабаца. Помозимо им нешто и у овом невремену, јер они су увек уз нас, они нас никада нису напуштали, нити одлазали у топлије крајеве, чак ни онда када су нас посећивале „челичне” и „невидљиве птице”.
Војкан Т. Бојовић,
Београд
