петак, 16.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 07.03.2021. у 19:00 Борка Голубовић-Требјешанин

Зашто смо тако дубоко подељени

Чак и кад је реч о најзначајнијој споредној ствари на свету, фудбалу, и ту смо острашћено супротстављени, каже Небојша Савић, који у представи „Деобе” игра Уроша Бабовића
Небојша Савић у представи „Деобе“ (Фото: Срђан Дорошки)

Нажалост, „Деобе” су, као и већина наших капиталних и значајних књижевних дела, актуелне и данас, каже глумац Небојша Савић који комплексне слојеве романа „Деобе” Добрице Ћосића недељама уназад пропитује у пробној сали матичног Српског народног позоришта у Новом Саду, будући да му је поверен захтевни лик Уроша Бабовића. Ћосићеве „Деобе” у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића, за које се сматра да обележавају читаву једну епоху и за које је аутор 1961. године добио другу НИН-ову награду, режира Југ Радивојевић. Представа је рађена у копродукцији СНП-а, Народног позоришта из Ниша и Народног позоришта из Приштине са седиштем у Грачаници. Новосадска премијера је у уторак, 16. марта од 19 сати на сцени „Пера Добриновић”.

‒ Наше поделе по свим значајнијим питањима су и даље присутне и, чини ми се, непремостиве. Чак и кад је у питању најзначајнија споредна ствар на свету фудбал, и ту смо острашћено супротстављени. Да не помињем друге, значајније теме. Ми смо, мислим на екипу представе „Деобе”, такође подељени по питању идеје наше представе. По мом мишљењу, ово би требало да буде прича о нама, о томе зашто смо тако дубоко подељени као друштво и како то да променимо. Сматрам да би то морало да се деси у сваком од нас, појединачно. Зашто, рецимо, већина навијача Партизана навија увек против Црвене звезде, опет се враћам на фудбал, да не отварам оне теже теме, чак и кад игра против страних клубова? И обрнуто, наравно. Да ли је то нормално? ‒ пита се Небојша Савић и додаје:

‒ Наравно да није, али то је оно наше. Намерно дајем једноставан пример. Насупрот томе, ову истински нашу причу завршава „страни фактор” (у представи је то немачки официр) који нас пита зашто се лажемо и обмањујемо, као да ће он да нас освести и просветли, као да ми не можемо ништа јер смо „мали” народ, а „велики” нам одређују судбину. По мом мишљењу, можемо. Можемо да се ујединимо, макар око најважнијих питања, да ставимо опште испред личног. Наравно, од нас не зависи много, нити смо на геополитичкој мапи нешто посебно важни, али сматрам да би требало да урадимо све што је до нас.
Ћосићеве „Деобе” се издвајају и специфичном композицијом, стилском разноврсношћу и лексичким богатством. Колико их је деликатно сценски оживети, Небојша Савић примећује:

‒ Изузетно деликатан и тежак задатак, концепцијски пре свега. Комад није постављен у класичном кључу, нема хране и пића на сцени, нема тањира, столова и томе слично. Нама је јасна та врста стилизације и надам се да ће је и публика прихватити. Што се самих Ћосићевих реченица тиче, оне су нетакнуте, изворне. То овој представи даје антички призвук и у потпуности одсликава богатство нашег језика. Тежиште радње је на породици Бабовић и трагедији која им се дешава. Као што сам напоменуо, античка прича о томе како је син кренуо на оца и обрнуто. Урушење и трагедија породице, несналажење у ратним околностима, идеологијама. Уз приказ тога времена, осликавање свих подела и сукоба који су током рата били присутни.
Клаудио, Бора, Антонио, Цуја Дудвић, Казанова, Михајло, Меркуцио, Енеја, Љвов, Клитандар, Јаша Томић... само је мали део сценских јунака којима је Небојша Савић подарио сценски дух. Како се у овај спектар ликова уклапа Ћосићев Урош Бабовић, сеоски газда?

‒ Уроша Бабовића, као и сваки лик који играм, трудим се да одбраним колико год је могуће, да нађем људскост и рањивост у њему, оправдам његово чињење или нечињење. Урош је страствен, поносан, снажан мушкарац, али као и сваки човек има своју слабу тачку. Његова тачка пуцања је породица. Да би заштитио породицу, своје наследнике и наследнике својих наследника, спреман је на све, па чак и на то да, не својом вољом, постане четнички војвода. Да би спасао сина спреман је да уради шта год је потребно, па и оно чему је тешко наћи оправдање. Заједничку нит са Урошем Бабовићем налазим у љубави према својим најближима. У оном људском, малом и немоћном у њему које жели да се супротстави нечему што је много веће и јаче од њега, ономе што искључује људскост и буди анимално у човеку. У спектру карактера које сам до сада играо сигурно ће имати посебно место. Мислим да је то најтрагичнији лик који сам до сада играо ‒ констатује Небојша Савић и објашњава којим глумачким рукописом ће свог Уроша Бабовића сценски оснажити:

‒ Једино глумачко средство које имам на располагању је истина, права истинска емоција. Ликови у нашој представи су реалистични и тако их и играмо. Редитељска решења су оно што ће целој причи дати посебан тон, али она не утичу на нашу игру, само нас стављају у посебне и другачије околности. Нема патоса, нема глумљених осећања. Све мора да буде уверљиво и пре свега истинито, али негде и једноставно и обично. То и јесте највећи изазов за сваког глумца.

Сваки глумац неминовно понешто усвоји од свој јунака у стварном животу. Шта би „присвојио” од Уроша Бабовића, а шта забораво, питали смо Небојшу Савића:

Уроша Бабовића, као што сам већ и рекао, видим као човека изузетно приврженог својим најближима, својој породици. Породица као основна ћелија друштва изгубила је на значају у општој јурњави. Разводимо се као да раскидамо, лако одустајемо. Постајемо себични и сами себи довољни. Ту врсту традиционализма бих присвојио од Уроша Бабовића.

На нову нормалност који нам је ово време наметнуло, како каже, желео би ускоро да гледамо као на ненормалност која нас више никада неће задесити.

‒ Оптимиста сам и надам се да ћемо се врло брзо вратити нормалном животу. Уз много лоших ствари које нам је пандемија донела, рекао бих и да нас је успорила и на тај начин вратила неким правим вредностима. Недостатак јурњаве за свим и свачим усмерио нас је једне ка другима, натерао да застанемо и размислимо да ли су толико важне скупе крпице, торба, нове патике, најновији телефон. Позориште је у овој ситуацији изгубило суштину свог постојања. Публику. О позоришној политици нека размишљају директори. Ја се као глумац надам да ће нам се ускоро вратити пуне сале. Да се заједно смејемо и плачемо. И једни друге чинимо бољим људим ‒ поручује Небојша Савић.

Коментари4
b999c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Srbin(61%)......
Uzimati fudbal kao primer podeljenosti je neozbiljno.Posebno ekipni fudbal.On ne prestavlja narod ili zemlju vec samo jedan tim.Tako da je(po meni)sasvim normalno navijati i za neki strani tim koji igra protiv rivala mog tima.Rivalstvo je nezaobilazan put ka zrelosti.Na sta bi svet licio kada bismo svi mi navijali za jedan klub,jednog pevaca,jedno pozoriste....?Drugaciji odnos prema fudbalu i sportu ima trener a drugacije sami fudbaleri.Ustvari svi mi trebamo uciti da nas razlicitosti spajaju.
Д. М. Сибниачнин
Вала, ако звездаш 70 година, ад сам Србин макар и један одсто, нећу да навијам против Партиазна када игра с било којим туђим клубом. Једино бих ако би то било директно на фудбалски успех Зевзде. Али ово последње ретко се моеж десити. Дакле, као звезадш, увек ћу навиајти и аз Партизан ако игар против туђег клуба. Мислим да је то нормално и за Србиан од 1%.
Божидар Анђелковић
"Зашто смо тако дубоко подељени?" Зато што то одговара светским центрима моћи.
Драгољуб Збиљић
Народ који су успели да поделе и пи писму, па само Срби не пишу сви истим писмом несреећан је народ. Комунисти су плаански знали како да додатно разбију Србе на српско и хрватско писмо. Данас, иако је то уставно недозвољено, српски лингвисти су легализовали друго, туђе писмо из српскохрватског језика и у српски ејзик, да би Срби, као под комунистима, наставили да се не слажу и свађају међусобно и око писма.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља