Провокативан, разигран, сатиричан, неуобичајене форме у којој се кроз неку врсту експерименталног триптиха сударају и преплићу треш-порно иконографија, документаристички представљена стварност и серија статичких слика замишљених да представљају енциклопедију симбола овог нашег времена. Реч је о победничком филму 71. Берлинала „Лоша срећа куца или Луди порно” румунског сценаристе и редитеља Радуа Жудеа. У Србији ће се филм приказивати под насловом „Баксузни крес или луда порнографија”.
Жуде је освојио „Златног медведа” за филм који прича о цењеној и стручној школској наставници Еми чији је кућни, са мужем снимљен порно видео освануо на интернету и тако угрозио њену каријеру и репутацију па и њено право на интиму, са чиме је аутор запалио ватру сваколиких реакција из сфера лицемерја и предрасуда ових наших друштава и времена. Уз непристојан хумор и на крајње неконвенционалан начин, Раду Жуде је срочио филм који је, заправо, негде на трагу младог Душана Макавејева и његове „Мистерије орга(ни)зма”, са чиме ће се ускоро суочити и српски гледаоци...
Како се уопште родила идеја за настанак овакве, у многим аспектима од кинематографских и животних конвенција ослобођене, или је тачније рећи – слободоумне филмске приче? Раду Жуде у разговору за „Политику” путем „Зума”, одмах после премијере филма на берлинској стриминг платформи, нуди одговор:
– Почело је све током дугих дискусија са пријатељима о стварним румунским и светским животним причама о протеривању наставника из школа у којима су предавали због онога што су у својој приватности радили. Било да су „ухваћени” како у „лајвовима” на друштвеној мрежи ћаскају на сексуалне теме, било да су њихови кућни, аматерски снимци интиме некако завршавали на интернету. Те дискусије су се тако брзо претварале у вику и галаму са страсним надјачавањима у изношењу аргументације, да сам помислио да мора да се иза тога још много штошта крије чим су реакције на тему, која делује тако плитко, тривијално-таблоидно, толико моћне и гласне. Да сам у праву, потврдило се када сам обелоданио одлуку да ћу о овоме да снимам филм. Из реакција на то и дискусија које би почињале од једног а завршавало се са нечим сасвим другим, показало се брзо да сам на добром трагу.
Тај траг је Жудеа одвео и до брзопотезног отварања питања личног лицемерства, предрасуда, шовинизма, лажног морала..., све до упорног неприхватања румунског суочавања са неславним „мрљама” у не тако давној историјској прошлости.
– Румунско друштво је још друштво транзиције. Тек сада многе ствари, о позицији Румуније у Другом светском рату и о учешћу наших војника у крвавим походима на страни нацистичке Немачке излазе на видело, јер се током комунистичке власти и припадништва источном блоку није о томе говорило и учило да се не квари та комунистичка романса са Совјетским Савезом. Сада, када се о томе много више зна, чита и пише, многима је тешко да то прихвате и да се са таквим историјским чињеницама помире – каже редитељ.
Осим са филмском формом, која је у овом случају крајње неуобичајена, Жуде се статичким приказима игра и са читавим серијалом енциклопедијских појмова, па и са појмом опсцености. Шта је опсцено и како га дефинишемо? На ово питање румунски сценариста и редитељ одговара:
– Овде се сукобе две врсте безобразлука и из тог сукоба се види да она такозвана опсценост у кућном порно видеу није ништа у поређењу са оним што нас окружује, а на шта не обраћамо пажњу. Ако су историја и политика део филма, то је зато што ова моја мала, савремена прича има дубље значење ако је посматрамо у историјским, друштвеним и политичким контекстима. Опсценост порно видеа тако је могуће упоредити са опсценошћу коју можемо наћи у новијој историји чији су трагови свуда наоколо. Што се саме форме мог филма тиче, она је крајње отворена, недовршена и несавршена попут скице. Да ли је то популарно? Не знам. Желео сам само да ми филм буде лак попут поветарца због тога што му је тема попут оних омиљених таблоидима.
Замољен и за коментар чињенице да је филм снимао и у ово доба глобалног пандемијског бала под маскама, што му придодаје на стварности и актуелности, Жуде изјављује:
– Први локдаун у Румунији завршио се крајем маја прошле године а требало је да снимамо у октобру. Када смо видели да долази и други талас вируса корона, продуценткиња Ада Соломон и ја морали смо да одлучимо да ли ћемо да померамо снимање и ризикујемо да се оно никада не деси, или да почнемо држећи се плана. Ада је онда свим члановима филмске екипе јасно предочила да можемо да радимо једино уз поштовање свих мера заштите укључујући и ношење маске. И сви су се сложили. Као редитељ био сам свестан велике одговорности за све људе на сету, лично нисам од оних који би и гинули да би снимили филм, не волим да ризикујем здравље и живот ни себи ни другима. Сви глумци и чланови екипе углавном су поштовали све, али је ипак било и малог броја оних који су сваку прилику користили да скину маску што сам ја доживљавао као њихову поруку: „Ј..... се сви, брига ме за друге, желим да се осећам добро чак и ако тако могу да вас заразим.” То нисам толерисао на свом сету, стално сам их опомињао. Бар ту сам могао да се питам и обрачунавам када већ не могу то да чиним у друштву у којем многи саможивци крше прописане мере држања дистанце и ношења маски.
Раду Жуде још открива да су током самог снимања које се одвијало по великој врућини сви чланови филмске екипе укључујући и њега више пута тестирани на присуство ковида 19. Срећом, нико није био заражен...
