понедељак, 11.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:15

Велики интелектуалац и аналитичар

среда, 02.07.2008. у 22:00

Само шест дана пре свог 86. рођендана, прекјуче после подне на Институту за онкологију у Београду је преминуо академик, песник, књижевник, а пре свега историчар уметности Дејан Медаковић, саопштила је Српска академија наука и уметности, чији је редовни члан био од 1981, а председник од 1999. до 2003. године.

* * *

Дејан Медаковић (1922–2008), песник, приповедач, историчар уметности, дугогодишњи секретар и председник САНУ, један је од најзначајнијих српских интелектуалаца. Објавио је пет збирки песама, мемоарско петокњижје „Ефемерис” и читав низ стручних књига. У књигама „Очи у очи” и „Суочавања” (са људима и временом) сакупљене су Медаковићеве јавне речи, различитим поводом изговорене, интервјуи, беседе, чланци, есеји.

Велики део живота посветио је заштити наше културне баштине. Волео је да каже да се морамо суочити са односом старог и новог, прошлог и садашњег. Не може се у име старог негирати савремено, јер то значи пристати на дисконтинуитет у једној култури, а не за континуитет који је неопходан предуслов за њен опстанак.

Пратио је нашу савремену ликовну сцену и говорио да имамо велики број талентованих уметника. Али је и упозоравао да то рано мајсторство и зрење уме да буде и опасно и да лакоћа сликарског поступка може да одведе у површност. Друга опасност је помодарство, жеља да се иде у коракса модним хитовима великих уметничких центара.

Умео је да буде и добар аналитичар политичких прилика: „Ми живимо у једном сложеном времену, на врло драматичној друштвеној раскрсници. Пре Другог светског рата, у крајевима преко Саве и Дунава, а и овде, у Краљевини Србији, стварано је једно друштво са системом вредности који није био оптималан, али је ишао ка томе да се живот организује на правној основи, са израженом тежњом ка моралу, честитости и одређеном моделу патриотизма…Такав систем се 1941. сукобио са тоталитаризмом и његовим притокама. Мислим, пре свега, на усташе, балисте, ВМРО, мађарски фашизам…У том судару потпуно је уништенсвет грађанског друштва. Из свега тога настало је једно ново друштво које је функционисало тако што је одбацило систем вредности грађанског друштва, а није успело да изгради сопствени систем вредности. Оно је почивало на партијској послушности и она је била кључ и за успех, и за привилегије, и за егзистенцију.

Никада није постао члан Комунистичке партије. Све позиве је одбио јер је желео да остане слободан, а тај „политички недостатак” надокнађивао је радом.

Када је избила афера око Меморандума, бранио је и САНУ и тај документ. Дословце је рекао: „Меморандум је био један звездани тренутак САНУ… Меморандум је био само благовремени покушај да се укаже да је земља кренула рђавим путем и да иде у суноврат. Није нам намера била да разоримо Југославију, него управо да спречимо њено разбијање које смо први унапред сагледали”.

Веома је занимљиво и његово мишљење о Европи. Медаковић се питао да ли ће Европа наћи духовне снаге да се супротстави американизацији у име своје традиције и културе која поништава те традиције. Визија Европе која је њега привлачила је Де Голова и Аденауерова: од Атлантика до Урала. То је Европа која не би мирно гледала понижавање Русије и робовање једне велике нације. Указивао је и на опасну игру са исламом, јер то није европска игра, а ислам је два пута долазио до Беча: „Од свега тога зависи и наш положај који је сада неповољан, јер смо ми нека сметња”.

Ипак, сматрао је да српско питање није трајно решено неповољно: „Ми имамо шансе, не само за повратак територија. Али, најпре, морамо повратити свој углед, морамо себе препознати. То је услов да кренемо у Европу. Јер, Европа нас је сатанизовала, ту нема говора. Ми смо представљени као ђаволи, заправо преузели смо улогу Јевреја. То се мора променити”.

Тешко му је падао одлазак пријатеља: Воје Ђурића, Димитрија Богдановића, Радована Самарџића, Лазара Трифуновића. Говорио је: „Иза њих је понор”. Одласком Дејана Медаковића тај понор се повећава.

У понедељак, 7. јула, требало је да прослави свој 86. рођендан. Смрт је, нажалост, била бржа.

З. Радисављевић

-----------------------------------------------------------

Сјајни зналац и мудри човек

Одакле почети и шта рећи о човеку пред чијом је ерудицијом застајао дах, иза кога је остао монументални опус поезије, прозе, научних студија, монографија, великих синтеза чланака из историје уметности и историје Срба који су се у потрази за бољим животом и бежећи пред турским зулумом обрели у Трсту, Бечу, Загребу Сент Андреји и Темишвару. Изданак припадника српског национа који су се, попут Црњанскових Исаковича, тукли за ћесара који је столовао у Бечу по свим ратиштима Европе, Медаковић је сматрао својом светом дужношћу да сачува и отме од заборава њихове судбине, оно што су стекли, створили да би стари европски историјски народ из кога су потекли вратили том истом европском културном корпусу. Колико је мудрости, снаге и воље требало да се начини гуливерски корак и премости размак између културе која се грчевито држала традиција средњега века, и тако бранила свој национални идентитет у Османском царству, и оних који су већ пливали у водама просветитељства, барока, класицизма, романтизма... показао је и описао Дејан Медаковић, унук Богданов, праунук Данилов и потомак Милорадов.

Док је Милорад Медаковић уживао велики углед као секретар црногорског књаза Николе, прадеда Данило је у Новом Саду, у време Бахове диктатуре, средином 19. века имао смелости да издаје цењени „Српски дневник”, а затим је деда Богдан, коме је Беч доделио племићко звање, председавао у Загребу хрватским Сабором. Из таквог „грма је искочио лавић” кога нису могли да сломе ни изгнанство из чувене палате Медаковића на Зрињевцу, ни немаштина која га је дочекала у окупираном Београду. То што је изгубио корак са својом генерацијом и, уместо да студира, „пекао занат” музеалца и историчара уметности уз ментора Милана Кашанина, није га омело да дипломира убрзо после ослобођења у рекордном року, уз новог ментора Светозара Радојчића, оснивача Катедре за историју уметности на београдском Филозофском факултету. Затим је уз рад на терену, ходочашће по српским манастирима, укључујући одласке на Свету гору атонску, постао и доктор наука, млади професор уз кога су се калиле многе генерације историчара уметности.

Посматрао је свет из угла који се могао мерити само ренесансним аршином. Његова предавања била су прворазредна виртуелна путовања кроз уметност јужнословенских народа од 17. до друге половине 19. века са непрестаним излетима у стваралаштво оних европских народа на које су се српски уметници угледали или код којих су тражили инспирацију.

У низу су се ређала капитална дела – од прве монографије „Београд у старим гравирама” далеке 1950, следе: „Графика српских штампаних књига XV-XVII века” (1958); „Српски сликари XVIII-XX века (1968); „Путеви српског барока” (1971); „Трагом српског барока” (1976); „Манастир Савина” (1978); „Хиландар” (1978, као коаутор са Димитријем Богдановићем и Војиславом Ј. Ђурићем); „Српска уметност у XVIII веку” (1980); „Српска уметност у XIX веку” (1981); „Сентандреја” (1982, са Динком Давидовим) – којима су ударени темељи српске историје уметности, од пропасти средњовековне српске државе до 20. века. На овом корпусу књига почивају сви досадашњи, и почиваће будући радови који се баве тим периодом.

Ослањајући се на огромно акумулирано знање, Медаковић се, упркос поодмаклом добу, са ентузијазмом и енергијом на којима би свако могао да му позавиди, бацио на писање монументалних богато илустрованих монографија (лично се побринуо да обезбеди потребне фотографије) које је објавио „Прометеј” на „ползу и дику свем србству”. Тако су настала капитална дела: „Срби у Бечу”, „Срби у Загребу”, „Јосиф II и Срби” и „Света гора фрушкогорска”. Да није ништа друго урадио, осим ових монографија, већ би му било обезбеђено место у пантеону најумнијих људи српског народа, али Дејан Медаковић никада није заборавио да се и свим другим средствима, осим оружјем, бори и брани свој национ па и од њега самога. То га је често скупо стајало јер је био изложен нападима неистомишљеника, али он им је одолевао под паролом „рекох и спасох душу своју” .

Зрна његове мудрости расута су по бројним интервјуима јер је увек био спреман да одговори и на најнепријатније питање. Неко ће се, можда, сетити да их једнога дана сабере као што је Дејан Медаковић стрпљиво сакупљао расуте крхотине огледала у којем се, данас, види онај најлепши лик српске културе до 20. века.

Вера Кондев

-----------------------------------------------------------

НА ВЕСТ О СМРТИ ДЕЈАНА МЕДАКОВИЋА:

САНУ: Великан српске и светске науке

Српска академија наука и уметности у свом саопштењу о смрти академика Дејана Медаковића, редовног члана САНУ, истакла је да је као доктор историјских наука Медаковић био и најзначајнији историчар српске уметности за период од 18. до 20. века. „Академик Дејан Медаковић остаће вечно упамћен као један од великана српске и светске науке а његови радови ће бити путоказ проучавању српске историје и историје уметности и репер будућим генерацијама научника", стоји још у Саопштењу САНУ.

Динко Давидов: Узвисио се у српској науци

Дејан Медаковић је остварио импозантно дело у српској историјско-уметничкој, али и друштвеној науци. Рекао бих чак монументално дело. Оставио је најобимнију библиографију која обухвата стотине научних и публицистичких радова. А. где су Дејанове студије и књиге писане најлепшим научноесејистичким стилом! У томе се узвисио у српској науци, изјавио је за „Политику” академик Динко Давидов, историчар уметности и директор Галерије САНУ. „Била је то задивљујућа књижевна даровитост којом је улепшавао своје списатељско дело, али и своја непосредна казивања. Медаковић је урадио немерљиво много својим мудрим, али и страственим залагањима у Српској академији наука и уметности, Матици српској и Вуковој задужбини.”

Чедомир Попов: Јединствена личност

Дејан Медаковић је свакако био јединствена личност у српској култури друге половине 20. и почетка 21. века, јер су га његово порекло, његова богата животна историја и огромно животно искуство чинили изузетним, изјавио је Танјугу академик и председник Матице српске историчар Чедомир Попов, и додао: „С друге стране, његова каријера историчара уметности, писца, песника, чини га, без претеривања, последњом ренесансном личношћу наше епохе.”

Василије Крестић: У посебној „лиги” људи

Академик Дејан Медаковић је човек који је одударао од свог окружења јер је припадао посебној „лиги”, изјавио је за Танјуг редовни члан САНУ, историчар Василије Крестић. Реагујући на вест о смрти Дејана Медаковића, рекао је да не може наћи речи којима би описао колико жали за уваженим колегом и пријатељем. „Медаковић је један од оних знаменитих и ретких великих људи какав се неће скоро појавити у нашој средини”, истакао је Крестић. „Био је човек изузетног знања и образовања, одличног, компјутерског памћења, човек широког, интердисциплинарног познавања многих области друштвених наука, који заслужује свако поштовање и признање.”

М. А. – Б. Л.


Коментари4
15644
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Слава му и хвала
Све је рекао академик Крестић. Отишао је Велики српски ум.
Историчар
Прокоментарисала бих једну реченицу из текста "То што је изгубио корак са својом генерацијом и, уместо да студира, „пекао занат” музеалца и историчара уметности уз ментора Милана Кашанина, није га омело да дипломира убрзо после ослобођења..." Дејан Медаковић је матурирао 1941. Београдски универзитет није радио од 1941. до ослобођења 1945, односно целе генерације српских матураната из тих година нису студирале, као што током ратних година нису студирали ни многи млади људи широм Европе чак и тамо где су унирвезитети радили. "Губљење корака са генерацијом" је не само трапаво формулисано, већ сасвим нетачно.
миле клепић
Отишао је један од највећих,најобразованијих и најлуциднијих срба.Већи европејац од европејаца.Ерудита огромног знања и импресивне способности да то знање интерпретира.Однегован у миљеу српско-пречанске културе био њен престижни представник.Од њега смо учили.Слава му.
Slobodan Simic
Cast mi je da izjavim da sam bio njegov student i da sam sa uzivanjem slusao njegova predavanja. Postovao sam ga zbog njegovog velikog znanja i duboke ljubavi prema srpskom narodu i srpskoj proslosti. On je bio plemenit covek i tu svoju plemenitost prenosio je i na druge.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Културни додатак

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља