Многе су земље и њихови председници од Саркозија до Чавеса на разне начине покушавали да ослободе Ингрид Бетанкур из тропске тамнице озлоглашене гериле Фарк током ових шест и по година њеног трагичног заточеништва. То је најзад успело групици колумбијских обавештајаца у спектакуларној операцији у којој није опаљен ни један једини метак, и која је , како се тврди у Боготи, била „сто одсто колумбијска”.

О четрдесетшестогодишњој Ингрид Бетанкур, која је као кћерка амбасадора провела детињство и младост у најбољим школама и високом друштву у Паризу, да би удавши се за француског дипломату стекла и француско држављанство, могао се направити филм и пре него што је у кампањи за председницу Колумбије, упркос војним упозорењима, својевољно прешла на опасну територију, где је у фебруару 2002. постала плен најопасније и најдуговечније гериле Латинске Америке. Али јучерашње избављење заједно са ослобађањем још четрнаест талаца, улази у историју као једна од најуспелијих и најоригиналнијих војних операција. У засенку су први пут остала три америчка држављанина , такође ослобођена у прецизном резу кроз колумбијску џунглу.

Операција је изведена по разрађеном сценарију проистеклом из центра обавештајне војне службе Боготе: два војна хеликоптера, обојена у бело, као да припадају некој од левичарских невладиних организација из Европе, слетела су у рано јутро у среду на чистину раскрчену у колумбијској џунгли. Последњих месеци, многе такве групе, највише из Европе, успевале су да у контакту са Фарком испоруче хуманитарну помоћ за таоце. Овога пута било је договорено са највишим руководством Фарка да се Ингрид, тројица Американаца и још једанаест мање познатих талаца, уз помоћ хеликоптера „европске невладине институције” превезу до новог штаба гериле.

Фарк је иначе у последње време изгубио што у сукобу са регуларном војском , што у другим обрачунима или на други начин, већи део свог врховног руководства. Таоци највишег профила, често су коришћени као живи штит од напада регуларних снага. Фарковци су стога били заинтересовани да се Ингрид и још четрнаесторо заробљеника са једног краја непроходне провинције Гвавијаре пребаце на друго место где се налази секретаријат паравојне групе, на челу са новопостављеним командантом Алфонсом Каном. Тамничари су на време обавестили ову групицу заробљеника да се припреми за пут. Ингрид је, како је узбуђено изјавила када је пред камерама слетела на аеродром у Боготи, мислила да је само премештају из једног у друго заробљеништво. Поготово што су у хеликоптер морали да уђу са лисицама на рукама у пратњи неколицине својих најсуровијих мучитеља. У ваздуху се, међутим, десио обрт. Тамничар се нашао на поду, везаних руку и го до појаса, а неко је из кабине повикао: „Ви сте сада слободни”.

„Добро је да се хеликоптер није срушио”, рекла је ослобођена, насмејана Ингрид препричавајући догађаје пред камерама. Ослобођени су скакали, пљескали, радовали се…

На аеродромској писти, уз гомилу новинара, највиших званичника Колумбије, Ингрид је разабрала лице своје мајке. Некадашња мис Колумбије, касније политичка активисткиња, плачући је стегла кћерку у загрљај. Саркози је одмах потписао налог да из Париза у Колумбију крене државни авион са децом и бившим мужем. Ингрид их није видела више од шест година. На америчком Си-Ен-Ену Лери Кинг је у помоћ позвао америчког амбасадора у Колумбији Вилијама Браунфилда. Вашингтон сада тврди да су амерички агенти на терену учествовали у планирању савршене операције. „Обавестили смо амбасадора, јер је председник Алваро Урибе обећао председнику Џорџу Бушу да ће Вашингтон на време бити обавештен о било каквој операцији. Американци су нам помогли донекле у изношењу својих искустава из праксе, али су то била крајње маргиналне ситнице. Сви обавештајци су Колумбијци и операција је изведена сто одсто колумбијским снагама”, рекао је високи војни званичник из Боготе.

Што се Ингрид тиче, она захваљује пре свега Богу и каже да се десило чудо. Али, по њој , колумбијска армија извела је најсавршенију операцију у историји ратовања. Захвалила је и медијима, председницима, Француској, али пре свега својој правој домовини Колумбији. Као да није прошла кроз пакао, у војној маскирној капи, са уплетеном дугом киком, маскирној кошуљи, и дубоким гуменим чизмама, деловала је младолико и полетно.

За свог некадашњег противкандидата Алвара Урибеа каже да је добар председник. „Али, ја се још увек надам да ћу бити председница Колумбије”, додаје некадашња лидерка малене зелене кисеоничке партије. Као да јој и кисеоника и зеленила није било преко главе за протеклих шест година.