Од безмало 50.000 људи колико у Србији неформално ради на сакупљању секундарних сировина, око 10.000 су Роми. То су у ствари радници који свакодневно обављају посао, али ипак нису званично запослени. Отпад продају оператерима у зависности од понуђене цене, количине и у различитим временским интервалима.
Зато би питање отварања најмање 20.000 нових радних места могло да се покрене, сматра Осман Балић, председник Сталне конференције ромских удружења грађана – Лига Рома, уколико би отворила социјална предузећа за селекцију сировина на самим депонијама. Тиме би се, уверен је он, у великој мери решио проблем запошљавања Рома.
– У Србији живи око 400.000 Рома, од којих је на евиденцији Националне службе за запошљавање њих тек око 28.000. Негде око 200.000 је радно способно, али и незапослено – открива Балић.
Стална конференција ромских удружења грађана недавно је покренула иницијативу за доношење закона који ће омогућити да Роми у државним и градским установама и институцијама они чине 2,4 одсто запослених, колико их процентуално има у Србији. Један од начина да уђу у легалне токове пословања могло би да буде и проширење Закона о сезонским пословима, на област секундарних сировина, сматрају у Лиги Рома.
Према подацима Светске банке један одсто урбане популације у земљама у развоју преживљава сакупљајући сировине из отпада, што је најмање 15 милиона људи. Многи од њих припадају рањивим групама: реч је о мигрантима, Ромима, незапосленима, женама, деци, старијима…
Када је реч о Србији, не постоје званични подаци о броју сакупљача секундарних сировина, показала је НАЛЕД-ова анализа. Разлог је што највећи део сакупљача ради неформално – процене су да чак 87 одсто отпада долази из сиве зоне, док остатак прикупе јавна комунална предузећа.
У НАЛЕД-овој анализи послодавци откривају да је доста коминтената из нелегалних, „картонских” насеља. Такође има и оних који су већ запослени (често у ЈКП), а сакупљање им је додатан извор прихода.
А колико је проблем озбиљан, показује и процена да у Србији између 35.000 и 50.000 људи ради неформално на пословима сакупљања секундарних сировина. Само у Београду више од 2.350 породица (приближно 12.000 особа) зарађује за живот на овај начин. Послодавци наглашавају да иако у њиховим базама има више од 40.000 индивидуалних сакупљача, неки од њих отпад доносе неколико пута или једном годишње, када сређују или реновирају кућу, па се не могу сматрати примарним сакупљачима.
Ко у ствари откупљује отпад и како функционише та процедура?
Дозволе за управљањем отпадом додељује Агенција за заштиту животне средине, и тренутно има 2.130 привредних субјеката са дозволом за рад. Велики је и број оних који отпад откупљују нелегално – било да је реч о нерегистрованим или регистрованим привредним субјектима без дозволе за управљање отпадом. Они стварају нелојалну конкуренцију будући да због мањих трошкова могу да понуде већу цену откупа, а често због „невидљивости” нису ни предмет инспекцијског надзора.
Пријавом губе могућност коришћења социјалне помоћи
Како би сакупљачи имали пензијско и здравствено осигурање, у теорији су им на располагању две опције: или да се запосле код мањих фирми, које раде као посредници или да оснују своју предузетничку радњу и пружају услуге оператерима. У пракси се то ипак не дешава. Како сами кажу, не желе да буду у систему, јер су корисници новчане социјалне помоћи, па би свака пријава на осигурање подразумевала губитак за њих најчешће јединог сталног прихода. Такође, сакупљачи често мењају откупљиваче, јер им је једини критеријум по коме се опредељују – понуђена цена. С друге стране, ни оператери не виде разлог зашто би им плаћали доприносе, јер сакупљачи не раде само за њих и не постоји континуитет у испорукама.
