У Великој сали Студентског културног центра уприличена је трибина под називом „Васкрс и Ускрс, Србин и Србијанац”, чиме је после једногодишње паузе због пандемије вируса корона настављен циклус „Језик и друштвене мреже”. Пет студената Филолошког факултета Универзитета у Београду – Тања Новаковић, Милош Милићевић, Анита Петровић, Александра Стојановић и Сергеј Аврамов – говорило је о утицају историјско-језичких прилика на структуру неких речи, о значењском укрштању речи које имају сличну форму и значење, као и о претеривању неких нормативиста у вези са ограничавањем вишезначности. Конкретно, тема су биле извесне језичке недоумице о којима се расправља на друштвеним мрежама.
– Трибина „Језик и друштвене мреже” настала је прошле године, у оквиру манифестације „Март – месец српског језика” коју је осмислила професорка Весна Ломпар с циљем да, по угледу на математичаре који имају „Мај – месец математике”, скренемо пажњу шире јавности, и симболички и стварно, на значај бриге о српском језику. Нас две смо са својим студентима припремиле четири трибине, али смо већ после прве, која је била веома посећена, морале да одустанемо, због епидемије. Студенти су добровољно, са великим ентузијазмом, прихватили учешће на овој трибини и били су прилично самостални док су припремали своја излагања – рекла је професорка Рајна Драгићевић у уводној речи.
Све се чешће може видети да се, како на јавним групама или страницама тако и на приватним налозима, расправља о различитим језичким појавама и томе како је „правилно” нешто рећи или написати. У свом „Речнику језичких недоумица” Иван Клајн за језичке недоумице каже да су то „тешкоће и дилеме које се јављају при свакодневном изражавању”. Има их разних и неке су добиле своја нормативна решења, а неке не. Такође, са њима се не сусрећу само говорници којима српски језик није матерњи, већ и они којима јесте.
Научници углавном теже томе да направе попис решења, а тако се лако изоставе све оне ствари око којих говорници нису сигурни. Последица тога јесте њихова неповерљивост према нормативистичким приручницима, као и површна информисаност, те стварање сопствених теорија које се лако шире у јавности, нарочито на друштвеним мрежама.
На овој трибини Тања Новаковић је разрешила недоумицу о којој се расправља сваке године – како честитати Ускрс; да ли са „Христос васкрсе!” или „Христос воскресе!”. Поменула је и неке од неправилних облика, као и то да се неки сада залажу и за честитку: „Христос ускрсну!”
Милош Милићевић говорио је о разлици између Србина и Србијанца и како корисници друштвених мрежа све могу схватити ове две лексеме. Потом је присутне Анита Петровић упутила да ли жену стоматолога можемо звати зубарком или можемо користити и лексему зубарица. Александра Стојановић бавила се неколиким језичким недоумицама, почевши своје излагање вечитим питањем – „по мом мишљењу” или „по мени”. И на крају, Сергеј Аврамов се бавио тиме да ли лексеме левак и леворук имају исто или слично значење, односно какву конотацију има прва, а какву друга.
Они су се, при својим излагањима позивали на литературу, нормативне речнике и књиге професора Александра Милановића, Милоша Ковачевића, Рајне Драгићевић, Ивана Клајна... Такође, упутили су публику и на резултате сопствених истраживања која су обављали за потребе радова о језичким недоумицама.
