четвртак, 25.08.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:50

Похвала развоју београдске кафе-културе: кафана

Аутор: Владимир Арсенијевићсреда, 09.07.2008. у 22:00

Кафе-културу нашег главног града одликују два почетка. Први пада отприлике негде око 1738. године, кад су Турци, након периода аустријске власти, поново освојили Београд и кад се на Дорћолу, недуго потом, отворила прва београдска кафана – Црни орао. Кафа је у то доба увелико била присутна на нашим просторима, али је овај објекат злослутног назива био први своје врсте који је носио управо тај назив: кафана.Други датум је свакако прецизније одређен. Реч је о септембру 1979. године, кад је у улици Вука Караџића отворен први прави београдски кафић – Златни папагај. А разлика између традиционалне прамајке кафане и њеног гламурозног праунука кафића једнака је драстично различитим асоцијацијама које живописни називи ова два историјска објекта изазивају.

У некадашњем Црном орлу, на углу данашњих улица Краља Петра и Душанове, седело се на асурама и за угрубо истесаним ниским дрвеним столовима, на хоклицама и шамлицама. Неравне зидове пожутеле од дувана украшавали су богато украшени ћилими. Прозори су били мали и мутни, док се кафа, припремљена на турски начин и „црна к’о ђаво”, сипала из сребрних ибрика с уским, извијеним кљуном. Сипала се у филџан уз који се, на меденом послужавнику изобличеном од употребе, служио ратлук с ружом или орасима а уз све то приносиле су се и наргиле већ надевене ароматизованим дуваном.

Ни у једном историјском периоду, почев од тог далеког београдског осамнаестог века па све до данас, кафана нам није недостајало. Од класичног оријенталног сервиса за служење кафе (а неретко и других опојних средстава, попут опијума и хашиша) оне су, временом прерастајући у елементарну српску институцију, трпеле непрестану тиху трансформацију и у себе укључивале и разне друге функције. У кафанама се данас напијамо, једемо до миле воље, кафанско кулинарство у међувремену постало је читава једна одвојена кулинарска грана, ту често свира жива музика, оне су изгубиле ону медитативну функцију коју су некада имале, али у њима још увек налазимо исти онај дух инертности који је некад чинио саму суштину Отоманске империје. Изгледа да данас, кад се наше друштво коначно спрема да ускочи право у ковитлац вртоглавих и непрестаних промена, управо кафане представљају опипљив спој с начином живота који, увиђамо, убрзано нестаје. Лично не патим превише од такве врсте сентименталности, али знам многе који су запали у дубоки севдах кад су поједине популарне београдске кафане тако подробно реновиране да сад, након тог силовитог преображаја, више наликују својим софистицираним париским или бечким парњацима него ономе што су кафане у Србији некада биле.

И што би, ваљда, требало да буду и у будућности.

Волели их или не, кафане су заиста утемељена и неопходна српска тековина, специфичан локални зачин, у оној мери у којој су то пабови у Енглеској, барови у САД, бодеге у Шпанији, бистрои у Италији а брасерије у Француској. У њима се најпрецизније рефлектује нешто што бисмо могли слободно да назовемо локалним духом и начином.

Па ипак, повремено тај класични кафански штимунг уме да буде и опресиван. Прошлог лета отишао сам с девојком на ручак у „?”. Сели смо за један од оних неколико столова накриво постављених на плочнику тачно преко пута бочне фасаде Саборне цркве. Свуда око нас били су туристи. Кришом смо их посматрали како се муче с јеловником у ком су паприке у павлаци биле „преведене” као paprikas in sour cream, лепиња с кајмаком, природно, као lepinya with kaymak а бели бубрези (већини европских народа иначе крајње одбојни) као – young ox’s sex glands! Како јеловник очито није био од претеране помоћи логично је било обратити се дежурном лицу за помоћ. Међутим, коме? Брката, кршна келнерица у поцепаним боросанама свима се једнако обраћала на српском, ничим не показујући да примећује да већина гостију тај језик нити говори нити разуме. С наручивањем хране, ипак, некако се и изашло на крај, али врхунац је наступио кад је средовечни пар из Скандинавије пожелео само да попије по џин-тоник. „Џин?” загрмела је намрштена келнерица, некако претећи надвијена над њима. „Тоник вотер? Швепс?” Они су на то климнули главама, мушкарац је чак испруженим кажипрстом окренутим надоле дочарао процес мешања, и осмехнули су се, одушевљени што им тако добро иде.

Али, ђавола!

На крају су добили једну крајњу деконструкцију џин-тоника на прави кафански начин: џин у премалим чашама а смлачени тоник у флашицама са стране.

Лимун, природно, ништа. Лед ништа.

Па ти, брате, мешај до миле воље.


Коментари28
cea61
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ana
Meni su Arsenijevicevi tekstovi najbolji od svih u ovoj Politikinoj rubrici, a i uopste, jer se on od vecine javnih licnosti u srbiji izdvaja po hrabrosti da javno pise o stvarima koje su nazadne i pogresne u ovom drustvu, a vi sto ga javno mrzite na tipicno srpski nacin, nekonstruktivno i lenjo - zasto ne biste jednom sami pokusali da napisete nesto, tek da vidite da li bi iko to hteo i da objavi, u sta zaista cisto sumnjam?
Mile
Jedan normalan tekst, mnogo ljutih reakcija. U zemlji koja nema more, najatraktivnija turisticka lokacija postade Beograd. U tekstu u kome se prica o kafani, kritikuje se turizam, ovaj nas, samo nama razumljiv, i jedino ispravan. Kelnerica moze biti u narodnoj nosnji, sa opankama...Moze znati i strani jezik...Moze znati sta se i kako sluzi...Cist toalet se podrazumeva... Kad sve to samo od sebe dodje na pravo mesto, svima ce nam biti bolje, samo da se neko pre toga ne doseti i pokusa da oskrnavi prostor navedene kafane.
Мирослав Анђелковић
Од осушених врг тикава (натегача, судовњача), кад прекину везу са својим коренима, некад давно су се правиле натеге. Ове самоникле данашње, обескорењене и пожутеле, изгубивши због развоја технологије могућност да наставе са уживањем у Бахусовом рају, у очајању због своје бескорисности се из петних жила упињу бахатом покондиреношћу, да се неко саплете о њих. И кад им пође ''за тиквом'' да их неко случајно на ледини шутне, прегласно зазвече својом испразношћу. А и шта би друго звечка, него да звечи?!
Мирослав Анђелковић
Од осушених врг тикава (натегача, судовњача), кад прекину везу са својим коренима, некад давно су се правиле натеге. Ове данашње, обескорењене и пожутеле, изгубивши због развоја технологије могућност да наставе са уживањем у Бахусовом рају, у очајању због своје бескорисности се из петних жила упињу бахатом покондиреношћу, да се неко саплете о њих. И кад им пође ''за тиквом'' да их неко случајно на ледини шутне, прегласно зазвече својом испразношћу. А и шта би друго звечка, него да звечи?!
Goca Tehnološki višak
Gospodine Vladimire, samo da Vas obavestima da je jedna od najčuvenijih kafana sa najboljim provodom i koju su posećivali sa najvećim zadovoljstvom od Vladimira Visockog, Orson Velsa, Radeta Šerbedžije, Pavla Vujisića, Mome Kapora,Dragana Nikolića, ženski gosti ne bi stali ni u jedan program Bil Gejtsa, to je bio cuveni splav kafana kod Duleta glavonje na Savi koji je radio i na -15 i na +35C. Ništa gostima nije smetalo ni vruće pivo leti, ni zimi da jedu masti, hleba i aleve paprike zapečene na smedervcu, ni čaše od debelog stakla, ni plehani tanjiri, ni toalet koji se sastojao od jedne metalne kofe, ni Dule glavonja koji nije skidao leti dugačke crne gaće i nije imao ni jedan zub u glavi ni jedan razred škole ali je bio pravi šmeker i svi su ga voleli kao nekog svog rodjenog. Duleta odavno nema,mnogi su hteli da naprave nešto slično ali nikome nije uspelo, ako Vi naidjete na nešto slično molim Vas napišite to i objavite. Ima i onih koji ne vole reljefne od najfinije kože napravljene jelovnike

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Погледи са стране
Погледи са стране
Погледи са стране

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља