среда, 19.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:50

Повратак у прошлост

Свака трећа градска породица функционише по принципу породичне задруге
Аутор: Катарина Ђорђевићсубота, 12.07.2008. у 22:00

На породичном пејсажу Србије доминирају две врсте домаћинстава – самачка и двочлана домаћинства и вишегенерацијске породице. Само трећина брачних парова има ту срећу да живи самостално и да своје породично гнездо не свија на списку станара својих родитеља. Број младих брачних парова који живе у сопственим становима мери се промилима, а егзaктни подаци сведоче да свега 2,5 одсто младих парова има ту привилегију да живи невенчано у сопственом стану, односно стану који су наследили од родитеља. Свака трећа особа у Србији не носи бурму и најчешће живи са родитељима – било због тога што нема посао, било зато што нема завршен факултет или нема емотивног партнера, показало је Истраживање института за социолошка истраживања које је урађено 2003. године.

А подаци изведени из истраживања Коалиције младих Србије сведоче да тек свака десета млада особа која је напунила 25 година живи самостално. Другим речима, чак 90 одсто младих у Србији пије прву јутарњу кафу у својој момачкој или девојачкој собици и ужива у свим предностима пролонгиране адолесценције, а подаци изведени из званичне статистике сведоче да тек свака четврта млада особа која је превалила четвртину живота стаје пред матичара.

Социолози тврде да савремена српска породица корача у – прошлост, а своју песимистичку тезу темеље на чињеници да свака трећа градска породица функционише по принципу породичне задруге. О неподношљивој тешкоћи живота у заједници чини се да најилустративније сведочи податак да најчешће пуцају бракови оних партнера на чијем је венчању свекрва или ташта ухватила бидермајер.     

Мирјана Бобић, доцент на Катедри за социјалну демографију Филозофског факултета у Београду, истиче да упоредна социолошка истраживања сведоче да, за разлику од Запада, у коме самачка домаћинства чине млади и образовани самци без деце који граде каријеру и уживају у туристичким путовањима, код нас овакве заједнице углавном чине остарели брачни парови, који немају децу или су им наследници емигрирали у иностранство. Истовремено, сви социолошки графикони бележе огроман пораст породичних задруга – чак трећину градских породица сачињавају представници три генерације.

У вишегенерацијској породици правила кућног реда диктирају најстарији чланови породице, мушкарац је економски провајдер породице, делимично је ангажован око набавке хране, а његова брига око деце своди на – играње са малишанима. Жена је та која подноси највећи терет породичних обавеза, јер истовремено брине о (својим или његовим) остарелим родитељима и деци и свакога дана кува, пере, пегла и решава оперативне кућне проблеме. 

Шта је узрок ове ретрадиционализације српске породице?
Социолог Споменка Вукадиновић подсећа да је фигуративно пуцање по психолошким, социјалним и економским шавовима савремене породице почело истовремено са историјским пуцњима почетком деведесетих година који су означили крај полувековне илузије о националном јединству. Свака криза која се постфестум догађала и доводила до патолошке метастазе „основне ћелије друштва” мора се посматрати као плаћање историјског рачуна на микросоцијалном нивоу.

„Велика сеоба младих Срба почела је деведесетих година, када је армија младих наоружаних факултетским дипломама и знањем светских језика одлазила из земље, решена да у годину рођења њихове деце не упишу године гладних, понижених и увређених универзитетских професора и лекара. Социолошки посматрано, највеће структуралне промене доживела је породица средње класе, којој је одузето релативно социјално благостање, а знатно осиромашен породични буџет, понекад догуран до ивице сиромаштва и голе егзистенције и свакодневне варијације на тему „нема” и „не може” довео до коренитих промена у систему вредности”, објашњава Споменка Вукадиновић.

Наша саговорница истиче да је феномен породичне задруге вековима царевао на културно-патријархалном трону нашег поднебља. Међутим, време промена које је наступило после Другог светског рата и било обележено економским процватом прегазило је патријархални образац живљења. Новопечене младожење преносиле су своје супруге преко прагова сопствених домова, а његово величанство кредит омогућио је редукцију списка станара на психолошки оптималан број четири (плус-минус један члан). Овај економски медени месец је за породице друге Југославије трајао скоро четири деценије – тачније речено све до друге половине осамдесетих година, када је криза изнела кофере из подстанарских станова младих парова и довела мајсторе да преграђују психолошки и материјални простор и руше зидове у кућама њихових родитеља. Са падањем зидова, падале су и многе новоосвојене улоге, а родитељски дом постао је трусно подручје са константном претњом избијања „земљотреса”.

„Свака генерација под заједничким кровом има различите погледе на свет, васпитање деце и животне циљеве и ту настају ломови – на нивоу улога, животних циклуса и лојалности. Осим тога, у породичној задрузи сви чланови имају вишеструке улоге које морају истовремено да играју, а та игранка без престанка је, у психолошком смислу, веома оптерећујућа. Примера ради, честа је могућност избијања отвореног и жестоког рата између прве и друге генерације који има потенцијал да траје деценијама, при чему родитељу наследнику „набацују” огромно осећање кривице због тога што је стао на страну свог партнера. Због немогућности да седи на две столице, мушкарац често „побегне” у алкохол или на неко друго емотивно острвце на коме не бесни олуја узаврелих емоција, чиме својој брачној половини шаље поруку да није у стању да се определи за улогу супруга и буде други део пара”, објашњава психолог Маја Антончић.

-------------------------------------------------------

Трусно подручје родитељског дома

Млади пар се одлучио да заснује породицу. Због немогућности решавања стамбеног питања прихватају љубазну понуду девојчиних родитеља да живе заједно са њима. Девојка преко ноћи добија брачну улогу, али истовремено остаје дете и постаје родитељ. У једном тренутку, та млада жена ће, из било ког разлога, потенцирати једну улогу у тој породици, због чега ће најмање две особе бити незадовољне. У вишегенерацијској породици стално лебди питање – ко је ту главни и чија правила морају да се поштују. У оваквој ситуацији најчешће пуца најмлађи брак јер је то најлабавија и најнемоћнија релација, будући да су сви остали односи утемељени емотивно-економским и организационо-хијерархијским „цементом” старим неколико деценија.

Излишно је рећи да је ауторитет родитеља у оваквим ситуацијама доведен у питање, а улоге и модели за идентификацију су непоправљиво измешани.

 


Коментари0
f665c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Српска породица
Српска породица
Српска породица
Српска породица
Српска породица

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља