среда, 27.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 12.07.2008. у 22:00 Бранислав Ђорђевић

У грађанском рату нема победника

(Специјално за „Политику” из Мадрида)

Генерал-мајор Франсиско Хавијер Зорсо Ферер, у својој војној каријери био је командант Шпанске легије, члан Подсекретаријата за одбрану, Врховне команде артиљеријске дивизије и традиционалне шпанске полиције Цивилна стража, затим генерални директор Института за војну историји у културу. Као командант, учествовао је у више мировних мисија под окриљем ОУН у Централној Америци, Никарагви, Гватемали и Сан Салвадору, а као војни саветник генералног секретара ОУН, учествовао је у успешно завршеним преговорима између гериле и владе Сан Салвадора. Носилац је више шпанских одликовања, и иако у пензији, веома активно учествује на бројним конференцијама и семинарима о значају мировних мисија ОУН, на којима преноси своје богато искуство.   

У новембру 1992. послали су вас на челу јединице Шпанске легије у Босну.

То је била тактичка јединица углавном састављена од легионара, мада је било и падобранаца, логистичара. Стигли смо у Сплит, а претходила нам је јединица за испитивање терена и припрему војног логора.

Шта сте пре тога знали о Босни, и уопште о Југославији?

Осим уопштених ствари веома мало. Али, са војног становишта веома битно је било сазнање да ни сам Карло Велики није могао да покори Балкан због жестоког отпора бранилаца. Мислим да је карактеристика вас са Балкана, бар према мом искуству, национални понос. Снага тог осећања одбија сваког инвазора. Тамо се отаџбина брани до смрти, онако како и треба да буде. На Балкану сам научио како се брани отаџбина. Друга ствар је када се то деградира, али тај осећај је фундаменталан за одбрану земље. Јер, не победи се кад се савлада ривал, већ када му се убије воља да се бори, а то се углавном постиже другим средствима, а не војним.

Сасвим тачно. Нажалост. Дакле, са каквим предзнањем о ситуацији стижете на терен?

О историји Балкана знали смо оно што смо научили у војним академијама, и то врло површно; атентат у Сарајеву 1914, затим Други светски рат... Али, моја љубав према свету са Балкана, посебно према сасвим обичном свету, јавила се тек за време службовања тамо, и о томе бих могао да вам причам сатима... Дакле, крајем септембра 1992. после конференције у Загребу земаља које ће окупирати Босну и Херцеговину, где је Шпанија изабрала зону око Неретве, дошао сам да испитам терен на коме би требало да поставимо логор за трупе. Тада је неко први пут у мом животу пуцао на мене; то су били Срби. Кренули смо преко бране Селаковац да испитамо терен и тада је српска артиљерија са брда отворила ватру на нас. Мислим да је то било упозорење да се не приближавамо њиховом фронту, јер не верујем да су тако лоши артиљерци; три гранате су пале на три стотине метара од нас. Јасно је да се радило о упозорењу, јер ми смо били на равници, возила су била беле боје, и били смо лак циљ и за лошег стрелца.

Вратили смо се јер нисмо нашли добро место за логор које би било добро повезано са луком Плоче где су нас Хрвати послали, и где је требало да потпишемо уговор...

Уговор?

Да, уговор. Било је то чудно осећање; послали су нас да помогнемо, да допринесемо смиривању ситуација, а све смо морали да платимо, све инсталације, сав материјал, све. Потписали смо уговор са директором луке Плоче по наређењу владе Хрватске, и Хрвати су нас сместили у Дивуљама. То нам је створило много проблема јер наша мисија је била да пратимо конвоје хуманитарне помоћи која је стизала у Метковић, где су били магацини АЦНУР-а, за зону наше одговорности која је била на југу Неретве, а од Дивуља до тамо и назад, то је по оном ужасном путу скоро цео дан вожње. Ту су нам нека возила пала у море, али на срећу, без жртава.  

Најзад смо се сместили у Драчеву, а један хрватски официр нам је саветовао да се сместимо у Међугорју, где постоји хотелски центар. Тај наш нови камп много нам је помогао да се смањи број наших саобраћајних несрећа; бар једном дневно, по оним путевима, имали смо понеки удес са возилима.

Шта вам је после тога било најважније?

Најважније је било успоставити односе са командом све три зараћене стране. Са Хрватима и муслиманима је било лако, јер тада су још увек били савезници, тек 1993. почели су да се туку. Сад је ствар била како доћи до Срба. Њихов командни центар је био у Билећи, али тада се нешто догађало што је по мени било јако негативно за Србе; у почетку нису дозвољавали да се трупе ОНУ распореде по територији коју су контролисали. Преко ненаоружаних међународних посматрача ступили смо у контакт са командантом Срба, Грубачем, и од тада је све било у реду. Али, тада је пут од Стоца до Билеће био фронт; један део су држали Хрвати а други Срби. Да бисмо о било чему преговарали са Србима, тражили смо од Хрвата да уклоне мине да бисмо могли да прођемо, а онда то исто и од Срба.

Једном су Срби заборавили да уклоне једну мину (не могу да верујем да су је намерно оставили, јер, могли су да кажу нема пролаза и готово), и наше возило је нагазило ту мину. Но, како је Бог добар, имали смо само три лакше рањена човека. Срби су се извинили, заиста, а наша грешка је такође била у томе што је на челу колоне ишло лако возило, што је забрањено када се зна за постојање минских поља.

О чему сте преговарали са Србима и Хрватима? О чему су они међусобно преговарали уз ваше посредовање?

О свему што је могло да допринесе смиривању рата и прекиду борби. О дозволама за пролаз конвоја са хуманитарном помоћи, јер становништво је много патило.

Најупечатљивија је била размена погинулих са обе стране. Пошто бисмо са обе стране договорили место и време за размену и гарантовали безбедност, доносили су лешеве и размењивали их. Ми смо тада давали и почасни строј, како и доликује. За мене је било страшно то што су размењивали леш за леш, а ко би донео више, враћао их је и чекао другу замену. То никада нисам схватио.

У том рату је било ужаса, било је масакрирања лешева, заустављања амбулантних возила и убијања рањеника. Када би покупили погинуле са друге стране, идентификовали би леш, тачно и без грешке, уз све најзначајније податке о страдалом.

Дакле, није било масовних гробница ни изгубљених лешева.

У нашој зони ми на тако нешто нисмо наишли. Увек се знало тачно ко је страдали, и било је много таквих размена.

Али, и ми смо имали жртве. Изгубили смо 21 војника у Босни. Прво су страдала четири човека и то директно од ватре Хрвата. Рекли су нам идемо код Хрвата, католика, наше браће по вери, а они су нам убили четири човека, и ја то морам да кажем. Убили су нам човека када смо носили крв за муслиманску болницу у Мостар. Држали су дуго конвој на улазу, а када је колона уша, гађали су је бацачима и убили легионара Кастељаноса. На Титовом мосту снајпериста нам је погодио поручника Агилара у главу. Бомбардовали су нас гранатама од 120 мм и убили још два легионара и ранили више од двадесет. Погинуо нам је и капетан специјалиста за експлозиве, мада се тачно не зна да ли је он погрешио када је хтео да дезактивира мине које су поставили Хрвати на једном мосту на Неретви. Његов помоћник је рањен, и изгубио је ногу. Али, најтеже је дошло после; кад смо хтели да узмемо његово тело, као и рањеника, Хрвати су пуцали на нас. Кроз борбу са њима успели смо да извучемо наше људе. То је било страшно.

Осим тога, једном смо били у логору и чули смо пуцњаву из минобацача у близини. Тада су нас телефоном звали Срби са околних брда и тражили да престанемо да пуцамо по њима, или ће они отворити ватру по нама. Како ми нисмо пуцали, брзом контролом смо утврдили да су се хрватски војници дошуњали до нашег логора и одатле отварали ватру на Србе како би изазвали њихову реакцију. И шта сам могао него да се извиним Србима.

Знате ли да ово што нам говорите, никада није објављено у шпанској штампи. Никада.

Ми смо поднели подробне извештаје нашим претпостављенима. Ја сам о томе говорио на конференцијама и предавањима, писало се, додуше у специјализованим војним новинама, јер ту смо откривали стварност онаква каква је била тада. А била је страшна.

Такође морам да кажем, и не зато што говорим за српске новине, него зато што је то тако, да је још пре уласка НАТО у Босну, влада из Београда преко наше амбасаде упутила ноту у којој нам због наше објективности на терену, нуди заштиту у случају напада од муслимана. Нас је то признање испунило поносом јер заиста смо све чинили да се рат заустави, и нисмо ни кривили ни хвалили никога у њему.

Истина је и да су Срби понекад пуцали по нама, скоро увек гранатама које су падале подалеко, али ипак су пуцали и нису нас увек пуштали да се слободно крећемо. Али такође је истина то да када нам неки српски официр нешто каже, то је увек била истина, што нам обећа то се и испуни, сто посто и увек. То показује какав је био однос српских снага према страним јединицама. Имали смо у Требињу распоређен батаљон легионара, и комуникација између наших трупа је била лоша, посебно у току зиме. Имали смо озбиљних проблема и са радио-комуникацијом. Изнад града је Леотар и на врху репетитор који су држали Срби. Мислили смо да је добро да тамо саградимо хелидром ради лакшег транспорта и радио-везе. Послали смо на десетине писмених захтева и никада ништа нисмо успели да постигнемо. Једном приликом сам лично разговарао са српским официром, објаснио му наш захтев говорећи да би и Србима било добро да имају хелидром за евакуацију болесника једном кад ми одемо. Питао ме је ко то тражи, НАТО или Шпанци. Шпанци, одговорио сам, мада је јасно да ми као земља чланица тог пакта, нисмо могли да тражимо дозволу без знања НАТО. Мало је размислио и рекао – у реду, почните сутра да градите хелидром. Тако је и урађено, и платформа је тамо и остала када смо се ми повукли. То уједно говори какав је био однос српских снага према шпанским трупама.

О чему сте још преговарали са зараћеним странама?

Углавном о границама њихових зона, ради спречавања упада, и ту смо били као неутралне судије. Интересантно је било време Ускрса. Бискуп Мостара (мислим да је знао шпански али никада ни реч није изустио, јер је хтео да чује шта преводилац преводи), и владика Требиња, Атанасије Јевтић, преговарали су како би свештеници са обе стране могли да пређу линију фронта, да оду у села са својим верницима која су остала у рукама других, и да обаве службу. И ту није било проблема, иако је рат беснео. Свако је отишао до својих верника и обавио службу.

Са тим бискупом Мостара се догодило нешто што ме је изненадило. Рекао ми је да иако су и католици и православци хришћани, владика Јевтић никада није хтео да се заједно помоле за мир. Мене је то чудило, јер сам са владиком од почетка имао изванредан однос. Рекао сам бискупу да ствар препусти мени и да ће све бити у реду. „Видећеш да владике неће”, казао ми је бискуп. Разговарао сам са владиком, и на првом следећем састанку са верским првацима, све је на моју иницијативу почело уз Оченаш, онако како мислим да би хришћани требало да разговарају међусобно.

Са владиком Атанасијем сам склопио велико пријатељство, иако смо ми први пут направили страшну грешку; наше возило је ушло у порту манастира у Требињу, замислите! Али, Срби су нам опростили ту глупост, и односи су били одлични. И као што сам рекао, никада нас нису лагали, никада нас нису преварили. Шта су казали то се испуњавало, било за нас повољно или не. И могу да кажем да је владика радио много, стизао је свуда и са њим сам имао сталну везу. Осим тога, одлично је познавао шпанска вина, а још боље шпански фудбал. Тада је у Атлетику Мадрид играо Владан Лукић, и владика је стално тражио вести из нашег фудбала. Волео бих да га сретнем и да га братски загрлим.

Како вам сада са ове временске дистанце изгледа све то?

Углавном сам задовољан, јер када сам се поново вратио тамо 1996. видео сам да живот тече мирнијим током. Од Мостара сам мирно могао да отпутујем до Сарајева. Ту сам видео да трамваји раде. Изгледа мало, али ако се сетимо како је било... Јасно је да има још проблема, али ако се упореди са оним временом када је све било само рушење, смрт и глад, данас је ипак много боље.

-----------------------------------------------------------

Ручак са Младићем

После једног састанка у Билећи са српским официрима, када сам им представио нашег новог команданта генерала Прада, био је предвиђен ручак. Тада су нас замолили да сачекамо јер један високи српски официр жели да дође и да руча са нама. За нас је то било добро, јер смо увек хтели да имамо контакт са највишом командом. Тај официр је био генерал Младић. Стигао је и ручак је текао да боље не може да буде. Младић је био љубазан, крајње симпатичан, и одлично је познавао Шпанију и интересовао се много за нашу земљу, што нас је радовало.

Онда је одједном ућутао, лице му се сасвим изменило и почео је да прети генералу Праду: „Слушајте ви, реците ОУН-у, УНПРОФОР-у и свима да ако не бомбардујете Хрвате за оно што раде, потопићу им све бродове у Јадрану!” Био је потпуно ван себе од беса, и тон му је био страшан.

Коментари6
eb10e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

potomak cuvenog Srbina
Kurtoazni general je na diplomatski nacin rekao da svaki gradjanski rat ima pobednika, to je negde nivac, negde sirova nafta, negd samo uticaj. A autoru bi savetovao da u primeni imena jedne zemlje napise to ime pravilno, u ovom slucaju Bosna i Hercegovina.
Nikola
Odlican intervju! Ocigledno je da general ne "navija" ni za jednu stranu vec govori sasvim iskreno. Dobro kaze da sa Srbima nisu imali vecih problema. To je sigurno zbog toga, sto su se i oni zaista prijateljski postavili prema stanovnistvu u Hercegovini. Secam se kada su prvi put usli u Trebinje u borbenim kolima, naoruzani, u pancirima. Ali kada su skapirali da im niko nista nece, cak i da su simpaticni i da imamo slican mentalitet, za mesec dana su po trebinjskim kaficima plesali uz "makarenu"! Niko sa njima u Trebinju nije imao problema a nisu se ni oni ponasali kao nadobudni "okupatori", vec vise ka turisti, koji eto ipak setaju po gradu u uniformama.
Porazeni i pobednik
Koga oni cuvaju i Bog je digao "ruke" od njega.Sto se Kosova tice,istina je da "cuvaju" crkve i manastire one pravoslavne.Ali sta vredi to Srbima,kada je neko drugi gospodar situacije na terenu,bar trenutno tako stvari stoje.Cuvat ce oni i dzamije ako su njihovi interesi u pitanju,a ako im zatreba svi ce oni primiti religiju koja se zove Islam.
slavcek wolf
Ej, ljudi! Bi smo u svakom covjeku trazili neprijatelja!?! Ovaj vojnik posteno govori, ni po babu ni po stricevima. Pustite zdrav razum neka prati... Znate li ko cuva dragocene graditeljske, umjetnicke i ljudske tvorevine na Kosovu? One vizantijske, srpske, ondasnje velike kulture, promisljenosti i plemenitosti, u kojoj vjerovatno nismo skakali i motrili iza svakog dzbuna ko li nam je neprijatelj? Ima neprijatelja, znam. A Visoke Decane, Gracanicu i jos po koji biser nase i svjetske kulture cuvaju mladi vojnici Italijani i Spanci, cuvaju kao svoje, suvaju svojim srcem i mladoscu koja vjeruje u sebe kao postenog i casnog, u Bogocovjeka. I srodili se sa zvonicima, kamenom, bratstvom... Mladost koja vjeruje. Vidjela sam i svjedocim. Ima svjedoka na Kosovu,idite vidite da je tako... Svjeta mjesta ne padaju tek tako, a ljudi casni zive svoj zivot tesko, ali sa osmjehom i povjerenjem.
ljupko
dosta priča u prazno, neka ti ,,dobri,, posmatrači istinu pričaju svojim vladama, tužiocima... mi znamo kakvi smo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља