среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41

Фудбал ми помогао да станем на ноге

Аутор: Славко Трошељсубота, 12.07.2008. у 22:00
Осећам апсолутну припадност и јеврејском и српском народу: Предраг Ејдус Фото Латиф Адровић

ВИШЕ ОД СПОРТА
Реч – велики – је мала да објасни учинак глумца Предрага Ејдуса (61). Глума га је освојила кад је пошао у гимназију, а он ће њој, каже, остати веран до последњег даха.

На његовом животном путу ни тешке болисти га нису зауставиле. Све ово време је, са малим паузама, посветио Народном позоришту. Био је директор Драме, а сад је управник. Глуму, зна се, никад није оставио. 

Играо је у позориштима широм некадашње Југославије: у Београду, Загребу, Новом Саду, Суботици... Гостовао је и у иностранству: у Немачкој, Канади, Француској, Швајцарској, Америци, Мађарској...

Одиграо је око 200 драмских улога. Неке, као „Шовинистичку фарсу”, и до 1.500 пута! Снимио је више од 50 филмова, телевизијских драма и серија.

Готово све његови ликови су пример за углед, а од пре неколико дана то је и улога Животе Цвијовића, у Нушићевој представи „Др”, којој је први пут, после 72 године, удахнут живот на овој сцени.

Од 1973. године, кад је у Нишу добио награду за дебитантску улогу, носилац је низа најзначајнијих признања. Ожењен је Милицом, архитектом. Имају ћерку Вању (32), глумицу, и сина Филипа (29), правника.

Зашто је премијера „Др” одржана на крају сезоне?

Па то јесте изненађење. Премијере на крају сезоне су биле баксузне. Али, то је старо размишљање. Ми смо овога пута уважили жељу свих – и глумаца и управе –да се ова премијера, ипак игра у јуну, а не да се одложи за јесен. У стара времена није било климатизације у салама, није било толико публике, па је дуга летња пауза била прихватљива. Последње анализе показују да би позориште могло да ради и током лета.

Која Вам је ово улога у сезони?

Тренутно на репертоару имам око 15, 16 представа, неке већ петнаест година. Не играм све, наравно, у Народном позоришту већ на низу сцена: у Атељеу 212, Београдском драмском, Југословенском драмском, па у Подгорици и Новом Саду.

Како објашњавате толики број улога?

Мене, и у овим годинама, морам признати, свака нова улога јако весели. Волим да радим. Волим да истражујем нове, као и да играм и чувам све старе улоге. Некоме глумцу је то досадно, мени није. Мени није досадна ни „Шовинистичка фарса”...

 

Да ли, по некад, на сцени, имате „прекид филма”?

Од оних сам глумаца који током припрема за представу траже одговоре на питања која не умеју да разреше сами. Томе подучавам и моје студенте на Академији „БК”. Јер, ништа се, пред излазак на сцену, не може оставити глумачки нерешено. То је императив. Да ли сам, по некад, уморан? Јесам. Али, не предајем се. Моја дневна припрема за сваку представу траје од три часа до пет минута. А кад не радим, као сад, размишљам, ипак, о представама и прикупљам енергију за сцену.

Колико поштујете енергију?

Много. Добро знам шта значи изгубити животну снагу. Изгубио сам је, готово потпуно, више пута. Први пут у току тешке болести, реуматске грознице, кад сам имао само шест година. Лечен сам новим леком, кортизоном, а лекари су од тада, па све кроз пубертет, тражили да се бавим спортом. Отац ми је, после кортизона, донео из иностранства и – прави фудбал, први у крају. И фудбал ми је помогао да брже и чвршће станем на ноге.

Где сте тада живели?

На Звездари у Улици Радојке Лакић, изнад школе „Војислав Илић”. Била је то лепа улица, диван крај. Цео тај простор био је једно велико игралиште за све спортове: скијалиште, санкалиште, са дивним двориштима, воћкама... Проводио сам на улици цео дан и добар део ноћи. То памтим као свој мали рај. Покушао сам да тренирам фудбал у Графичару. Али, губио сам се на великом терену. Касније сам се бавио тенисом. Прво стоним, а затим великим. И добро га играм.

Ко глумце уводи у спорт?

Писац Душко Ковачевић је ту највреднији. Он је организатор наших фудбалкских утакмица. Ту су долазили Горан Марковић, Емир Кустурица, Петар Божовић... Вртело се ту педесетак људи. Али, пре седам, осам годинасхватио сам да је то пренапорно за мене. Повреде су постале све озбиљније. Лако је Душку да пише са повредом, али ја не могу да глумим са изврнутим зглобом.

Отац Вас је увео у фудбал, а у живот?

Родитељи, наравно, обоје. Мајка је била домаћица, а отац грађевински инжењер, говорио је четири језика. Имао сам и две сестре. Лота је умрла пре осам година, а Соња са породицом живи у Лондону. Више времена, у причи, проводио сам са оцем. Био је Јевреј и по оцу и по мајци. Судбина очеве фамилије била је трагична. Његови родитељи убијени су у гасној комори, у Београду.

У Београду?

Немци су прву експерименталну покретну гасну комору испробали 1942. године у Београду. То је био камион са великом затвореном кабином. У ову кабину, на старом сајмишту, утеривани су логораши због, наводно, неког рада. Затим је кабина херметички затворена и, у току вожње, у њу је пуштан отровни гас. Ти камиони су пролазили кроз центар Београда ка Јајинцима где су мртви људи, из камиона, убацивани у велике рупе! Тако да ја и не знам где су сахрањени моји деда и баба. А отац је, као официр, био у војном логору, додуше издвојен као Јевреј, али преживео је рат.

Ваша мајка је Српкиња, отац Јевреј, а Ви?

Целог живота изјашњавам се као Југословен. И данас се осећам тако. Иако та државна заједница више не постоји. Али, то је моје право. Родио сам се у тој земљи. Али, ако хоћете дубоку интуитивно осећам апсолутну припадност и јеврејском и српском народу.

Колико језика говорите?

Живим у овој земљи. Говорим српски. Тај језик одређује моју професију. Имам само школско знање француског и енглеског. Али, морам да Вам кажем један бизаран податак. Пре четири године, у време моје велике здравствене кризе, био сам у, једном тренутку, у „делиријум тременсу”. У току ове кризе, по сведочењима лекара, говорио сам неке стране језике. Они су препознали шпански и немачки. То је феномен који објашњавам као наслеђе мог јеврејског порекла. Али, мој син Филип, који је за позив изабрао међународно право, уз матерњи, српски, говори још француски, енглески, хебрејски и пољски.

Да ли Вам је порекло отежало животни пут?

Антисемитизма има свуда, али ја то никад нисам осетио. Мада сам, понекад, кад сам доживљавао неправде, мислио да је то „оно”.

Ко Вас је увео у свет глуме?

Моја школска другарица Светлана Бојковић. Предложила ми је да учествујемо у неком рециталу. Онда су људи из аматерског позоришта „Дадов” препознали у нама таленат. И тако је то кренуло. Тако су почели Миша Жутић, Мира Карановић, Јелисавета Сабљић, Горан Султановић... И моја ћерка Вања је тако ушла у свет глуме.

Да ли Вам је кафана још у моди?

Свој омладински, ђачки, студентски и професионални век проводио сам по ресторанима и кафанама. Човек сам који и данас воли кафане. Сад најчешће одем до „Клуба књижевника”. Живот сам провео у „Мадеру”, која ми је уз стан. Волео сам и низ других кафана које више не постоје...  

Које глумце копирате?

Многи глумци су моји. На пример: Чарлс Лотон, Дастин Хофман, Ал Паћино, Роберт Дениро... Па: Бранко Плеша, Милош Жутић, Зоран Радмиловић... У њиховој глуми могу да видим решење неке ситуације, али не и пут до тог решења. Зато никога нисам копирао ни у чему, јер нисам имао почетну тачку. Тај пут до циља мени је важнији од циља. Јер, циљ се види, а пут не. 

Да ли се нечега одричете?

Одричем се неких својих активности, јер сад, и по савету лекара, много више морам да мислим на одмор него на акцију. Мораћу, на жалост, више да се одмарам и од посла. Због одмора не могу ни да читам онолико колико сам то чинио...

Које сусрете посебно памтите?

Било их је много, али најчистију слику тих дружења видим у разговору са књижевником Данилом Кишом. Њега, његову знатижељу, његов начин размишљања, његову песму и гитару... никад нећу заборавити.

Да ли се плашите смрти?

Кад сам пре четири године имао ону велику кризу смрт је била ту, уз мене, јако близу. А кад сам то пребродио био сам у новој кризи са питањем - да ли ћу моћи да проходам. Тада сам помислио да би било боље да умрем, ако не проходам. И зато сад немам паничан страх од смрти. Више се плашим немоћи.

Која песма је Ваша?

То је песма Арсена Дедића „О младости...” Кад је чујем мени пођу сузе. Знам и како је настала та песма. Причао ми је Арсен. Он и Кемал Монтено су седели у једном бару, у Сарајеву. И онда је Кемал, „под околностима”, у егзалтираном стању, написао речи те песме на салвети, а Арсен је ту додао ноте: „О младости, поклањала си, ал’ си крала...”


Коментари2
f150f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mimi
Pozdrav velikom glumcu i zelja za brzo i uspesno ozdravljenje!
Pera
Vrlo lep intervju, samo mi se cini da se na srpskom kaze Jevrejin a ne Jevrej kako vise puta stoji u tekstu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља