уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Голгота Мирослава Поповића

Аутор: Станко Стаменковићпетак, 18.07.2008. у 22:00
Мирослав Поповић

ЛОГОРСКА КЊИЖЕВНОСТ
Постоје књиге које, после читања, могу да промене живот, или бар начин размишљања о животу, свету и држави, као дому који би, бар начелно, требало да штити своје грађане. Таква је и књига Мирослава Поповића (1926–1985) „Удри банду”, згуснуто сећање на потпуни голооточки ужас који је доживео.

Оно што ову књигу чини посебном није толико њена документарна вредност, него један стилски савршено уобличени начин да се представи готово неописиво мучење. Које здрав разум, здравог човека, веома тешко може да прихвати.

И сада, шест деценија после голооточке голготе Мирослава Поповића, „српског Шаламова“, и 20 година после првог објављивања у издању „Филипа Вишњића”, ова књига позива на читање, као прво дело које се, у облику мемоарске прозе, бавило темом Голог отока. Уз успомену о страхотама чуднијим од сваке књиге које је прошао њен аутор. 

Страдање читаве породице

Историјат је познат: пре тачно 60 година, Социјалистичка Федеративна Југославија са Јосипом Брозом Титом на челу ушла је хладни, отворени сукоб са Стаљиновом Русијом. Око 60.000 људи, правих и лажно осуђених симпатизера Стаљина, послато је у затворе широм бивше Југославије, а неописив злочин који се тамо одиграо добио је језиви заједнички назив: Голи оток. У машинерији што меље дух и тело Мирослав Поповић је провео седам година. И као и апсолутна већина других, био је потпуно невин.

О томе сведочи и његов пријатељ Драгослав Михаиловић, писац и брат по голооточкој муци. 

– Мирослава сам упознао прилично касно, мислим да је то било 1983. године, преко рукописа његовог романа „Судбине”. Донео ми га је Милета Шајић, такође голооточанин – говори Драгослав Михаиловић.

(/slika2)Он је, каже, покушао да објави Поповићеву књигу у Српској књижевној задрузи и Матици српској, али они то нисужелели. Било им је чудно што човек који има 50 година покушава да штампа први роман. Успео је да убеди чувеног писца и његовог пријатеља Александра Тишму да напише рецензију, али ни то није помогло. На крају је рукопис „Судбина“ доспео до песника Ивана В. Лалића, а један београдски оперски певач, такође голооточанин, убедио је га, прилично оштро, да рукопис буде штампан. Књига је изашла после 15 дана, 1984. године и убрзо потом је добила „Нолитову” награду. Поповићева списатељска каријера је почела да тече, каже Михаиловић. Али бива прекинута његовом смрћу.

– Мирослав је већ имао један срчани удар, а други је био кобан. Умро је у јулу 1985. године у канцеларији у којој је радио, у издавачкој кући „Југославијапублик”. Само, он није радио у издаваштву, био је шеф саобраћајне службе. И дружио се са шоферима, не са писцима – присећа се Михаиловић.

Пре Поповићеве смрти, Драгослав Михаиловић је припремао своје књиге о Голом отоку. Често је у то време разговарао са Мирославом. Шетали су се у парку и присећали се затворских дана. Тада је и сазнао да је Поповић написао књигу о свом голооточком искуству.

– Није ми се допао есејистички приступ те књиге, хтео сам са њим да направим разговор за своју књигу. Он је на то пристао, али било је касно. Умро је на лето – говори Михаиловић. Дружећи се Поповићем, чуо је и његову трагичну животну причу. Ухапшен је, вели Михаиловић, као војни оптуженик и суђено му је пред војним судом. Није имао никакве везе са војском, нити је говорио против државе и Тита. Али јесте његов зет, војно лице.

– Његов зет је био мајор, био је нешто љут због посла и говорио је нешто што режиму није било по вољи. Једнога дана, оперативци КОС-а упали су у Поповићев стан и ухапсили њега, зета и сестру – вели Михаиловић.

Као војни осуђеник, што је само по себи апсурдно, Поповић бива послат у војни затвор. Трагедија се само надограђује, описује Михаиловић. Његова сестра је имала мало дете, које је после хапшења чувала баба. Док је држава радила о глави Поповићу, игром судбине ускоро после његовог хапшења страда и његов млађи брат, који се утопио на једном броду који је превозио путнике преко Саве.

„Одбрана младошћу”

– После три године, Поповићева мајка умире, а један адвокат успева да проследи молбу за помиловање и сестра излази из затвора да би бринула о детету – каже Михаиловић.

По изласку из затвора, Мирослав Поповић завршава славистику. Једно време је радио као професор књижевности у земунској гимназији. Оженио се и добио сина Душана.

Зло је пратило праведника Поповића од ране младости, за нијансу различито од комунистичког. У Земуну су усташе, 1941. године, убиле Мирослављевог оца, познатог предратног адвоката. Михаиловић каже да су га убили тако што су га ставили у аутомобил и возили кроз Земун. Отровали су га пунећи му насилно уста стрихнином. Затим су га избацили из кола.

 (/slika3)Душан Поповић, Мирослављев син, професор експерименталне физике на Физичком факултету у Београду, каже да књига његовог оца „Удри банду” сигурно није могла бити штампана у току ауторовог живота. Она се први пут у деловима појавила у облику фељтона у НИН-у, који је објавио Мило Глигоријевић.

– У то време је дошло до пада Берлинског зида, и Чаушескуовог режима, свет се отварао, па се појавио и простор за књигу мог оца – објашњава Поповић.

Он се присећа да му је отац причао како је изгледала његова „одбрана” на војном суду. Она се састојала у томе да адвокат, вероватно свестан да је брањеник већ осуђен, каже „узмите у обзир да је мој клијент млад човек”.

– Мој отац није превише говорио о Голом отоку, није хтео да изазива напетост у кући. Једноставно, није био острашћен човек. Наравно, никада није хтео да постане члан партије, иако му је то нуђено, када се после затвора запослио – каже Поповић.

Ускоро после објављивања уследила је и промоција, заједно са књигом Михајла Симића. Вида Огњеновић је, вели Поповић, недуго после објављивања, 1988, драматизовала Поповићеву књигу и отпочела пробе за представу у „Звездара театру”, али је то нагло обустављено.

– Чак смо са „Авала филмом” потписали уговор за снимање филма, међутим до тога никада није дошло – говори Поповић.

Душан Поповић је имао 18 година када му је умро отац. Мајка Аница је преминула 2005. године. „Удри банду” је на француски превела супруга Данила Киша Паскал Делпеш. Требало је да дело буде преведено на чешки. Пре шест месеци је преведено на бугарски.

Душан Поповић није поднео захтев за рехабилитацију свог оца, јер сматра да то Мирославу Поповићу не би пуно значило. 

Аутентичан српски производ

Мирослав Поповић је иза себе оставио још и рукописе од којих је настала књига „Тврдо небо”, које је уредио Драгослав Михаиловић, и збирку радио-драма „Невесела прича”. „Гутенбергова галаксија” је у четири тома у току 1997. године штампала Поповићева сабрана дела.

Огорченост због људског зла многе би натерала да напишу књиге препуне жаока. Поповић је чак и у својим голооточким сећањима покушао да га разуме, па чак и донекле амнестира своје мучитеље. Један од његових закључака је и тај да је Голи оток био јединствен по систему. Аутентично наш производ, јединствени продукт овог поднебља и карактера: једино су у њему, за разлику од било ког другог политичког затвора на свету, затвореници уједно били и свети мученици и садистички мучитељи. И упркос свему, Поповић је успео да напише и „Судбине”, роман у којем, како бележи Драгослав Михаиловић, „живи толико добрих људи”.    

-----------------------------------------------------------

Срце би морало бити заустављиво  

Поповићева књига „Удри банду“ подељена је на пет делова, „Састав”, „Оловка и њене последице”, „Гоњење”, „Линч” и „Болести”. Аутор је поделио књигу на феномене који су обележили страдање голооточких затвореника. Кроз реалне, а на тренутке и надреалне, описе злодела, Поповић провлачи и своја размишљања о Југославији и њеним грађанима. Ево неких одломака из ове потресне књиге.  

„Онда, ко су били ибеовци, информбировци, ти антинародни елементи, ти чиреви на телу народа, ти издајници свега и свачега, ти... и тако даље? На то питање најтачнији је одговор нико и сви. Сви комунисти, разуме се. С тим што су неки били хапшени, а неки су хапсили... Дакле сваки комуниста могао је бити информбировац. То је суштина те идеологије. И – тачка.”

„У социјализму човек који је једном осуђен као политички кривац може само изаћи из затвора. На слободу – не.”

„Срби и Црногорци су апсолутно бројчано надмашили остале националности... Они су тако убедљиво водили и на другој страни – међу кључодршцима. То је народ (ипак један народ по 95 одсто обележја), који воли политички да се опредељује.”

„Ствар стоји другачије: србо-црногорски народ је укорењен у русофилство, а не оно у њега... мали народи су увек – филни. По томе и јесу мали. Било је код разних народа Југославије и аустрофилства, и англофилства, и германофилства, венгерофилства чак.”

Међу описима ужаса су и сећања на чудесне секунде људске доброте. Као што је случај са десет поклоњених цигарета од извесног чика Раке.

На пиједестал мучења Поповић ставља такозвано „гоњење”, за које се користила справа „трагач”.

То је била, практично, већа даска са дршкама која је на Голом отоку и Светом Гргуру служила за преношење камења. Бестијална генијалност ове справе лежи у једноставној чињеници да су дршке на предњем делу „трагача” за око 15 центиметара краће од задњих дршки. Затвореник који се још није поправио, звани „банда”, држи краћи део и јури напред, под незамисливим теретом, што ово мучење чини готово неописивим и јединственим. 

 По Поповићу, гоњење је било горе и од гушења водом, и од шамара од којих пуцају бубне опне и од удараца лењиром по цеваницама.

„Тада су ми се по глави увелико вртеле мисли о самоубиству. Па и не мисао, већ слика... Нека хала са гредама уместо таванице. Сумрачна. Омча виси...” 

Поповић се присећа да је после једне сулуде петодневне туре гоњења доживео парапсихолошко искуство. Душа му је на тренутак побегла из скоро уништеног тела: „Гледао сам себе са висине од, рецимо, три метра изнад тла... нисам халуцинирао, заиста сам видео... И био потпуно ведар и миран...”

Поповић посебну пажњу посвећује ревидирцима. Међу њима је било рођених садиста, али, парадоксално, Поповић примећује да су људи са савешћу били опаснији по „банду”. У сукобу са самим собом, постајали су безумни мучитељи.

„У њему (гоњењу), човек узима активног учешћа у властитом мучењу. Он носи, он товари, он трчи. Ту лежи генијална чудовишност гоњења.”

У одељку „Линч” Поповић описује пролазак Стевана Јакшића, боксера, предратног првака Југославије у средњој категорији, кроз строј затвореника. И како га је смрвио пролазак кроз шпалир.

„Једна дуга нит слине отегла се из невидљивог лица и клатила лево-десно. Видео сам такву код премореног вола. Само, ова је била црвена.”

И ужасно убиство Властимира Петровића, у строју смрти на Светом Гргуру, 1951. године. Опис линчовања овог човека, кога Поповић описује као „прераслог плишаног меду са плавим очима”, заиста скамењује читаоца.   

Поповић прави и списак болести које су мучиле затворенике. Пелагра, дистрофија, тровање храном и дизентерија, затим хепатитис. И описује један сан затвореника – како добити спасоносну туберкулозу...

У једној од последњих реченица књиге, Поповић закључује: „Страшно је не моћи умрети кад хоћеш... Срце би морало бити заустављиво. Потчињено вољи.”

-----------------------------------------------------------

Струјни удар од читања

Писац Милован Данојлић забележио је у једном свом есеју да сваке године дан-два поново ишчитава „Удри банду“ да би устврдио како се „рађа прави писац“: „Поповић описује како се тело Власте Петровића, пред наиласком насилне смрти, цело накострешило. Напело се, и није издржало. Друкчије је кад се дух накостреши; тада из човека покуљају неслућене залихе, тада се покаже да можемо и оно што не можемо. Књижевност живи од те накострешености, обнавља се у њој. И то је онај струјни удар који осетим кад год отворим ’Удри банду’“, закључује Данојлић.


Коментари4
28caa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Недић
То је нама наша ("АНТИФАШИСТИЧКА")борба дала! Живео друг Тито! Живела Партија!
Zelena
Zaplakala sam. Gospode Boze! Toliko. Hvala Politici i vecna slava Miroslavu.
Jasminka Jovanovic
Knjigu "Udri bandu" Miroslava Popovica, imam vec dvadeset godina. Kupila sam je iz znatizelje, da saznam sta se desavalo zatvorenicima na Golom otoku. Posle citanja, malo je reci da sam bila potresena opisom nasilja i mucenja tih nesrecnih ljudi! Ono sto me je jos vise fasciniralo,je upravo stil pisanja meni nepoznatog pisca, Miroslava Popovica. Nacin kojim je on opisao svoj zivot, kao i mucenja koje je doziveo, mogla bih samo da nazovem jednim imenom- dostojanstveno. Nekoliko citata iz knjige, odstampanih u ovom clanku, ucinili su da se ponovo potresem i rasplacem. Utisak koji pisac ostavlja svojom knjigom, opisala bih kao duboku tugu koja ostavlja neizbrisiv trag na dusi svakog citaoca. Vecna ti slava Miroslave!
Snezana Niksic
Molim Vas, gde mogu da nabavim knjigu " Udri bandu", Miroslava Popovica? Hvala!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља