уторак, 26.07.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:52

У рату добили, у миру изгубили

Аутор: Славиша Сабљићнедеља, 20.07.2008. у 22:00
У Љубнићу данас куће граде неки други људи (Фото С. Сабљић)

Љубнић – „Памтиле су генерације Љубнићана и времена богумила и доба турског и Аустроуграског царства. И борбе четника и партизана. Али од зла какво нас је снашло последњег рата, већег и суровијег није било”, прича старина Бошко Билал из Љубнића, недалеко од Илијаша, села у коме више нема његових предратних становника, Срба.

Данас су у Љубнићима неки нови људи. Бошњаци, углавном из Сребренице. Срба нигде осим упокојених душа на сеоском гробљу који сведоче о вишестолетном постојању православаца на овим просторима.

Све што је, током ратних година, могло носити пушку бранило је и одбранило дедовину. Међутим, Дејтонским мировним скупом та дедовина је изгубљена.

Уступљена је, тада, муслиманско-хрватској федерацији, односно муслиманима који су већ 1996. запосели српске куће. Србима није преостало ништа друго осим да продају своје и да свију гнездо далеко од корена уз реку Босну.

– Данас кад дођем, сокацима Љубнића иду неки непознати људи који би, најрадије, да нас не виде. Преки погледи некад муслимана, а данас Бошњака, као да говоре – шта ћете овде, ово више није ваше. Непребол је то човече, опет ће Бошко Билал.

У рату су Љубнићани одбранили, а у миру изгубили све своје. И завичај и душу. Као да их је ветар помео.

– Једни остали на мртвој стражи у сеоском гробљу у Љубнићима, шездесет бораца Љубнићана, који су у последњем рату погинули бранећи село, покопани су на војничком гробљу на Сокоцу, а трећи се расули по свету. Од Вишеграда и Бијељине па до Мелбурна и Торонта. Јад да већи не може бити, уздише Бошко.

Живота данас нема, а за Србе га у Љубнићима више неће ни бити. Несрећницима остаје да се живе само од успомена.

– Човек и у Љубнићима два пута умире. Једном, како ’но кажу, кад престане дисати, а други пут кад га забораве. Види се то и по нама. Сваким даном све више се воли родна груда. А од ње нам је остало само неколико хектара сеоског гробља. И ништа више, прича Зоран Ребриновић.

С пролећа 1996. око хиљаду сељана Љубнића кренуло је, не својом вољом, у свет. Са собом су понели само оно што ће их сећати на родни крај. Љубнићана је данас свуда где је за њих било бар мало места. На гробљу у родном селу сећањима никада краја. Окупе се о светковинама. Запале свећу за покој душе. Обиђу родна згаришта... Другог места ни нема где би се Љубнићани састајали и причали о оном што је у родном крају било јуче и давно.

(/slika2)Прегршт успомена и делић завичаја, Бошко Билал сместио је у собичак свје нове куће у Вишеграду. Тај собичак уз обале Дрине и, подједнако, Андрићеве и Мехмед-пашине ћуприје, назвао је „капима завичаја”.

На зиду је безброј фотографија, докумената, предмета, старина... И прича о Сави Билалу, љубнићком учи, који је шездесет година носио дневник и просветарио у родном крају... И оних о сеоском шерету Богољубу Зупуру... И о породици Росанде и Милоша Мојсиловића који су своје четворо деце васпитали у православном духу... Прича Бошко и о преслици старој скоро век... И о опанцима опуташима које је радио неки Момчило Попић. Био је једини Србин међу двадесетак муслимана који су у Високом правили опуташе, кажу боље од пироћанских... На зиду је и слика железничке станице Подлугови по којој је Владо Дијак написао песму о оној девојци и возовима који „иду и дању и ноћу”. Песма је касније постала велики хит Здравка Чолића.

– Гробови уз капелу коју смо муком почели подизати, данас су нам једино место разговора. Сваки споменик је прича за себе. А сви заједно сведоче о грунту који је у Љубнићима, вековима био православни. Данас више није. А ко зна хоће ли и икад више, на крају ће Зоран Ребриновић.


Коментари9
4d797
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Boško Bilal
Srećan si čovjek kad imaš dara da svoje misli i osjećanja preneseš na papir i podjeliš sa nama. Ja dok ovo čitam samo naviru sjećanja.....
BOŠKO BILAL
IZGUBLJENI ZAVIČAJ - NOSTALGIČNA ELEGIJA Ja nisam samo prosti izdanak zavičaja koji se jednog dana ugasi, a da mu se ne oduži. Stvoren sam da budem instrument sa olovkom u ruci koja piše hroniuku zavičaja. Moja zavičajna hronika sjećanja i uspomena izražava neiscrpnu ljubav, neprolaznu žal za izgubljenim, žal prema svemu što je postojalo, strujalo,disalo,teklo, raslo, cvijetno mirisalo,groblje sa mirisom tamjana, sa precima sada usamljenim u nespokoju... Pišem i prenosim na stranice interneta da moj životni vijek ne bude kratak i na gubitku. Ostavljam svoje, makar malo, svedočanstvo o vremenu u kome sam živio.Život me prisilio da tražim sebe u zavičaju i zavičaj u sebi.Ovo je smisao sadašnjeg mog života u bezzavičajnosti. /klikni goougle na Bilal Boško /
Boško Bilal
ILIJAŠ-LJUBNIĆI TUŽNA STATISTIKA STRADANJA Radio Ilijaš danas, srijeda 4. I 1995. u emisiji "Panorama danas" javlja tužne podatke stradanja Ilijašana zaključno sa 31. XII 1994.godine: 65o poginulih boraca 130 poginulih civila 2.500 ranjenih ...Nije nam ovdje u rovu dostupno saznanje ni kome je rat trebao, ni zašto i koga je počeo, ni ko ga je želio, ni kakvi su čiji interesi, ni ko ga i zašto potpiruje, ni dokle će trajati, ni ko je taj koji će ga zaustaviti, ni koji su to uslovi da prestane. Ipak toliko znamo da se vojno ne može riješiti, jer neće niko priznati poraz.
Bosko Bilal
...KOMENTAR U KOMENTARU... Tekst-prilog novinara Slaviše Sabljića objavljen je u listu Politika o izgubljenom zavičaju ilijašana i ljubnićana pod nazivom "U RATU DOBILI, U MIRU IZGUBILI". Ovakav naslov nije u skladu sa borbom ilijašana, koji su se u ratu branili na gruntovnim granicama i u tom ratu nisu ništa ni osvojili NI DOBILI nego su krvavo odbranili đedovinu i rodni kraj. Zahvaljujemo se listu Politika i novinaru Slaviši Sabljiću na objavljenom prilogu uz, naš komentar u kome smo želili da naznačimo karakter naše odbrambene borbe, a koji je dijelom napisan u knjzi "ILIJAŠ U RATU SE ODBRANI,A U MIRU IZGUBI" autora Boška Bilala. Pozdrav od Ilijašana i Ljubnićana iz "stalno-privreme- nog" boravka širom svijeta.
Bosko Bilal
...LJ U B N I Ć I ...U selo se ulazi preko mosta rijeke Bosne. Ovdje je, na ovom mostu sedmog januara 1992.godine stavljena srpska zastava. Srpska zastava, na srpski praznik, u srpskom selu. Ali nije ta zastava mogla biti uzrokom granatiranja Ljubnića prošlog proljeća. Jer šta je muslimanima ona mogla da smeta u selu u kome ni jedne kuće nema osim srpske. Ni tuđe kuće, ni tuđe bogomolje, ni tuđih grobova... Prije bi se reklo da su im smetali ljudi koji su tu zastavu postavili. A što ljudi, svoju zastavu, na svoj praznik u svom selu? ... Po Ljubnićima umjesto kiše i snijega padaju granate od kojih ginu borci civilno stanovništvo, a što je najbolnije i djeca... Ovo je dio Reportaže o Ljubnićima novinarke Ljiljane Ikonić za Ilijaški Bilten, a nalazi se i u knjizi ILIJAŠ U RATU SE ODBRANI, A U MIRU IZGUBI Boška Bilala.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља