субота, 30.07.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:01

Похвала развоју београдске кафе-културе: кафић

Аутор: Владимир Арсенијевићпонедељак, 21.07.2008. у 22:00

Појава првог правог београдског кафића „Златни папагај” у јесен 1979. године коинцидирала је с два догађаја која су снажно обележила тај драматични прелаз из седме у осму деценију двадесетог века и чије одјеке на различите начине осећамо све до данашњих дана. Говорим, наравно, о дугој болести и коначној смрти тадашњег председника СФРЈ и „сина свих наших народа и народности” Јосипа Броза Тита, као и о практично истовременој експлозији панка и новог таласа у Југославији која је заувек променила начин на који млади размишљају о свету око себе. Или – барем неки млади.

Док је први послужио као иницијална каписла за општепознато сурвавање које ће уследити током следеће, осме деценије и увести нас директно у период најстрашнијих трагедија и злочина из деведесетих година двадесетог века, други феномен требало је да послужи као својеврсни коректив. Анационалан, космополитски, непарохијалан, политички просвећен, противан свим атавизмима, отворен ка новом – нови талас могао је у правом тренутку да пружи важне смернице једној заблуделој земљи, само да није схваћен као још један хир те полуделе омладине која се олако одриче „наших социјалистичких вредности”, говори језиком који нико не разуме, једне године пушта а друге шиша косу, једне носи звонцаре а друге опет фрулице... А омладина се, без обзира на сву ту забринутост оних старијих и уклопљенијих у систем, током шесте и седме деценије двадесетог века, под утицајем неизбежног трулог Запада, брзо и гипко стратификовала у разноразне омладинске субкултуре. Тако смо у то митско доба, поред увек присутних „сељака”, на београдским улицама распознавали три основне субкултурне групације: хипике, панкере и шминкере. И док су хипике највише интересовали Индија или Непал, панкери су хрлили у Лондон, а шминкери, у својим пастелним LaCosta мајицама, платненим каишићима и панталонама с фалтама, бродарицама и „колеџицама”, фризурама италијанкама, са својим веспама и новим колима, својим економски успешним родитељима, својим беспрекорним девојчицама у лепршавим сукњицама и с опекотинама од моторских ауспуха на препланулим листовима, користили су сваку прилику да скокну до Италије на редовне дозе надахнућа строго италијанском верзијом хедонизма.

Шминкерима је у то време, поред свега што су поседовали – а поседовали су много тога – хронично недостајало оно право место за излазак. Јер, док су хипици из вечери у вече тресли косама на Led Zepellin и The Doors по дискотекама попут „Цепелина”, „Ефа” и „Бонафидеса”, панкери су се вукли и скупљали по улицама, подземним пролазима, градским парковима, а шминкери су висили у некаквом свом тужном вакууму. Журке су биле њихово једино право стециште. Па, сигурно онако дотерани нису могли да седе по кафанама, док су централне београдске посластичарнице попут „Код коња” на Тргу Републике или експрес-ресторани као што су „Атина” и „Касина”, биле одвећ бедан сурогат за ону праву ствар! Стога су, кад се коначно појавила та мегаикона београдског урбаног живљења – први прави правцати кафић!!! - Златни папагај у Улици Вука Караџића, шминкери у стотинама похрлили тамо, иако је простор са све опремом заузимао једва неких тридесетак квадрата.

Неколико елемената кључно је за огроман успех „Златног папагаја” али положај је свакако најважнији од њих. Надомак Кнез Михаилове улице, али опет довољно увучен да гарантује известан ексклузивитет, и – што је вероватно било најважније од свега – у непосредној близини две, међу омладином у то време изузетно популарне, кафане – „Пролећа” и „Певца”, он је одатле лако и једнопотезно покупио све оне које је привлачила сјајна, хромирана површина Lavazzinog апарата за кафу и који су у краћем еспресу с млеком или у капучину уживали више него у свим ђаконијама и благодетима које су могле да се нађу другде, али које су биле тужно локалне а тиме и досадне. Тако је рођена легенда, ништа мање од тога. То што су, одмах након „Златног папагаја”, београдски кафићи почели да се отварају један за другим у процесу који није застао нити се прекинуо све до данашњих дана, ни за тренутак није помутило његову славу родоначелника слатког живота у једној земљи која се управо спремала за крвави распад. Чувени хит „Електричног оргазма” „Златни папагај”, нежељена шминкерска химна и њихов једини манифест, сигурно није одмогао да се та слава занавек запечати и устоличи.

Златни папагај – тата плаћа све рачуне!
Златни папагај – јер ми смо снобови!


Коментари17
273ac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jasmina M.
Da, ulica je bila Jaksiceva koja izlazi na Obilicev venac i cosak ulice Cara Lazara. Stanovala sam tada na Vencu i bilo mi je smesno kako su matorci pokusavali sve samo da bi zatvorili prvi beo kafic. Jednom su rekli da motori na kojima su dolazile musterije kafica prave veliku buku. I inspektori su stvarno dosli ali nisu imali instrumente za merenje buke pa je stvar propala "u pokusaju". Papagaj je bio kul iako se taj izraz jos nije upotrebljavao van Amerike. Ma Papagaj je bio prvi a oni koji znaju - znaju.
Velibor Colovic
Tekst je odlican, ima samo jedna materijalna i nadam se nenamerna greska - kafic "Zlatni Papagaj" nije bio u ulici Vuka Karadzica, nego u ulici Djure Jaksica broj 11. U Vuka Karadjica je kafic - restoran "Freska", a na cosku je pomenuto "Prolece". Ulica Djure Jaksica je prva paralelna sa Vuka Karadzica u pravcu trga Republike. Inace tekst je savrsen i tacno opisuje atmosferu ondasnjeg Beograda.
slobodan veljkovic
samo jaki karakteri i vaspitani ljudi ne lažu.sta dalje da crtam?nema svrhe.
Jovan
Pa valjda svako ima pravo na svoje misljenje,zar ne?,ili trebamo svi u glas ponavljati kao ZLATNI PAPAGAJ,bravo!Seljaka je bilo u Beogradu i 80 i 60 i40.
Prosrpski Hrvat
Cudi me da ge prevode po svetu/svijetu posto je Srbin, ili ih je ipak necim drugim ocarao?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Погледи са стране
Погледи са стране
Погледи са стране

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља