уторак, 01.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 26.07.2008. у 22:00 Ана Тасић

Вишеструко померање граница

Део представе „Чарнин пој” одигран и у аутобусу (Фото: А.Тасић)

„Чарнин пој” редитеља Петра Пејаковића је хибридан, граничан, мултидисциплинаран  извођачки пројекат, који помера границе театарског, истражујући питања  простора и времена извођења, однос између извођача и публике, реалног и фиктивног, стварности и глуме. Игра почиње на станици аутобуса 26, код Каленићеве пијаце, са извођењем традиционалних ромских песама, у интерпретацији, преовлађујуће ромског, ансамбла „Тешки хор” (виолина, хармоника, гитара, тарабука, четрнаест чланова хора). Приказује се и неколико кратких сцена које проблематизују друштвени положај мањинске ромске популације, што гради  и тематску базу представе.

Игра се наставља у аутобусу ГСП-а, чији простор деле извођачи и публика, сасвим помешани. Смењују се интерпретације ромских песама и кратких драмских сцена, које, на пример, приказују бучне породичне свађе. Осим што публика са актерима дели простор извођења, она им се прикључује и у певању, плесу, пићу, здравицама. То све драстично брише поделу на извођаче и гледаоце, позоришно и свакодневно, уметност и живот; испитује се нестабилно подручје илузије. Театар се тако приближава ритуалном искуству, а удаљава од традиционалних, европских позоришних облика, чврсто базираним на миметичкој пракси, чије премисе, на овај начин, доследно проблематизује.

Игра у аутобусу се завршава доласком испред Делта Ситија, у чијем се простору одвија централни део представе. Извођачи овде прво наступају као продавци разноразних бесмислица (од сломљених лутки, преко магичних кутија до рендгенских снимака), затим као гатаре и видовњаци, уверљиво сликајући животну свакодневицу Рома. Публика учествује у трговини и прорицању судбине, који су истовремено и фиктивни и реални, што је, значењски, веома изазован случај.

Извођачи играју псеудодокументаристички, безрезервно посвећено, екстатично нас уводећи у другачији, дивљи, вртоглаво необуздани свет. Имајући у виду да они нису професионални глумци, већ натуршчици који јавно представљају репрезентативне исечке из својих живота, игру и овде одређује провокативан, вишезначан конфликт између стварности и фикције. Посебно је узбудљиво финале представе, где долази до провале реалног, људског, што производи интензиван емотиван утисак. Сви актери излазе на „сцену”, носећи са собом велике картоне, где су исписана њихова имена, аутентични аутобиографски детаљи, као и индивидуална запажања о животу, једноставна, али омамљујуће искрена и дирљива.

Осим играња драмских сегмената, ансамбл и у овом делу представе изводи ромске песме, у изворном облику, али и у њиховим hard-core аранжманима (Kultur Shock). Реч је о необичној музичкој синтези која представља могућности и резултате мешања различитих традиција и културних кодова, откривајући формално-стилску раскош мултикултуралности.

Пројекат „Чарнин пој” се може посматрати и као облик интеркултуралног позоришта, донекле блиско дефиницијама Патриса Пависа и Ричарда Шекнера, у погледу тога да је реч о извођењу које, крећући се у стилским оквирима маргиналне културе коју представља, проблематизује позицију те културе, њен однос према доминантном, хегемонистичком систему вредности.

Представа покреће и питања сценског простора. Сам град се преображава у позорницу, постајући партнер у игри. Он се не прерушава, не театрализује, већ се чини видљивим, откривајући се у новом светлу, са другачијим, неконвенционалним значењима (нарочито у сценама које се играју у шопинг центру).

Јасно је, дакле, да представа „Чарнин пој” отвара пространо и контрадикторно поље дискусије о бројним релацијама између уоквиреног позоришта и неуоквирене реалности, изазивајући при томе интелект, али и емоције и чула. Зато је уникатна и вредна, нарочито у контексту српске извођачке праксе, где је ова врста вишеслојних, монументалних експеримената прилично ретка.

Коментари1
88f8f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirjana Gavric
Nesto se ne mogu setiti, bar ne u novije vreme,da je neki kulturni dogadaj ostavio tako snazan utisak - ili bolje receno OPCINIO ME. Ponesena muzikom i vladanju scenom tih naturscika interpretaciji "domaceg zadatka" grupa zajecarskih Roma me je u svakom pogledu fascinirala. I naravno, otvorila niz pitanja.....mozda na neka i nadjem odgovor. Da li je postojao bolji prostor za drugi deo predstave od Delta sitija? Za mene nije, jer se samo u takvom ambijentu mogla osetiti ta eksplozioja razlicitosti, koja nam doduse nije nepoznata, ali skoncentrisana na jednom mestu je "sokantna" - i to smo morali i videti i razumeti. A sami izvodjaci su sjajni, od rasne, mada vremesne , autoritativne, mada nezne, Zorke pa redom do najmladjeg 16-ogodisnjaka, kome vreme za "zenidbu" vec iscurelo (kaze baba). Sve pohvale izvodjacima, reditelju, scenografu, a posebno PANDURU - za koga je reci sjajno i bravo malo!! Hvala za ovakav ugodjaj. Pretpostavljam posle TESKOG HORA, da cemo dugo a i drugacije razmisljati o problemu koji reziser provlaci kroz celu predstavu. Bar sam ja tako sve ovo shvatila.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља