четвртак, 24.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 08.08.2008. у 22:00 Александар Јовановић

Мера српске науке о књижевности

„Новица Петковић није у врху српске науке о књижевности, он је тај врх” – написао је пре готово две деценије Драгиша Живковић. Несебична изјава једног од наших најзначајнијих тумача књижевности (којом је свом знатно млађем колеги без икакве сујете давао првенство, а све нас учио скромности)ни до данас није изгубила ништа од своје важности.Критичар, есејиста и теоретичар, преводилац теоријске литературе, аутор критичких издања, изузетни наставник кога су обожавале генерације студената, Новица Петковић је у сваком тренутку тежио највишем, сматрајући да у овом послу човек не даје готово ништа, ако не даје све што му његове моћи допуштају.

Тако је и живео. Од детињства у Доњој Гуштерици на Косову, преко мукотрпног школовања у Сарајеву, идеолошких притисака у Босни, додоласка на Институт за књижевност, а потом и Филолошки факултет у Београду, он је све више стручно сазревао и, истовремено, постављао себи све значајније циљеве. Такав пут је од Новице Петковића тражио стални додатни напор, али га је, уз Богдана Поповића,учинио најбољим теоретичарем и проучаваоцем српске књижевности у 20. веку.

Тешко је, у овој прилици, и набројати све што је Новица Петковић урадио. Поред већег броја радова у периодици, објавио је следеће књиге: Артикулација песме (1968), Артикулација песме II (1972), Језик у књижевном делу (1975), Од формализма ка семиотици (1985), Два српска романа (1988), Лирика Милоша Црњанског (1984), Настасијевићева песма у настајању (1995), Елементи књижевне семиотике (1995), Лирске епифаније Милоша Црњанског (1996), Огледи о српским песницима (1999), Кратак преглед српске књижевности XX века (1999), Поезија и критика: универзитетски приручник (2003), Публицистичка стилистика: универзитетски приручник (2003), Словенске пчеле у Грачаници: огледи о српској књижевности и култури (2007). Приредио је критичка издања: Сабрана дела I-IVМомчила Настасијевића(1991), Сабрана дела I-IIВладислава Петковића Диса (2003) иПриповедна прозаМилоша Црњанског (1996). Као оснивач и руководилац пројекта Поетика српске књижевности уредио је зборнике (произашле из одговарајућих научних скупова): Поетика српске књижевности(1988), Поетика српске књижевности 2: типови приповедања у роману и приповеци (1989), Поетика Момчила Настасијевића (1994), Седам лирских кругова Момчила Настасијевића (1994), Поезија и поетика Бранка Миљковића (1996), Поезија Васка Попе (1997), Песник Растко Петровић (1999), Дисова поезија (2002), Поетика Симе Пандуровића (2006) и Милан Ракић и модерно песништво (2007). Петнаест ауторских књига, десет зборника (од којих су сви песнички зборници први о тим песницима у нас) и седам томова критичких издања! Томе треба додати преводе најзначајнијих дела руске семиотике, од којих су Предавања из структуралне поетике Јурија Лотмана немерљиво утицала на нашу науку о књижевности.

Новица Петковић је својим текстовима понајбоље сведочио о променама до којих је код нас дошло у приступу и тумачењима књижевних дела у последњој четвртини прошлог века. Један је од ретких наших проучавалаца књижевности који је у своме раду спојио модерног лингвисту, књижевног теоретичара и пажљивог читаоца уметничког текста. У основи Петковићевих теоријских схватања налази се свест о тексту као динамичкој двоструко организованој целини, са двоструко преломљеним (дословним и недословним) значењем. При томе, књижевни текст није јединица која се у себе заклапа и изолује. Многим својим одликама, он се укључује у веће целине/системе: у опус аутора или епохе, одређени жанр, све до контекста националне књижевности и културе, односно књижевности и културе уопште. Томе треба додати да, као што је сваки појединачни текст укључен у контекст културе којој припада, исто тако се (а то је само друга страна истога процеса) целокупна култура и њено памћење, посредно, одражава у сваком појединачном тексту. Зато није чудно, напротив, што Петковић службу српској књижевности није раздвајао од оданости својој култури и народу којем је, без остатка, припадао.

Да би се описала гипкост, покретљивост и дубина књижевног текста, потребни су одговарајући фини и осетљиви истраживачеви инструменти, и њих је Новица Петковић, као мало ко у нас, поседовао. Његови описи су у исти мах обухватали најситније детаље књижевног текста и укључивали битне чиниоце у развоју националне књижевности и културе. Зато су његове анализе Станковићеве Нечисте крви, Црњанскових Сеоба и Лирике, Андрићевог Моста на Жепи, Настасијевићевих, Матићевих и Попиних стихова, народних лирских песама биле тако изненађујуће и очаравајуће: класична, добра позната дела показивала су нам своја нова и смисаоно још богатија, а до тада скривена лица.

Студије, критичка издања и универзитетска предавања Новице Петковића данас су највиша мера српске науке о књижевности.

Коментари2
3e95c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bosko Tomasevic
Profesor Petkovic je bio najznacajniji knjizevni teoreticar koga smo imali poslednjih pedeset godina. Zajedno sa profesorom Zivkovicem, tvorcem nezaobilazne "Teorije knjizevnosti", udzbenika za prosvecivanje i znanje o knjizevnosti iz koga su ucile brojne generacije studenata. Nikola Milosevic, Ivo Tartalja, Zoran Konstantinovic, bili su nesto manja mera srpske nauke o knjizevnosti. Znacajni, ali ne toliko! Tekst g. Jovanovica je veoma ubedljiv i ja verujem da ce se sa misljenjem kolege Jovanovica sloziti svi citaoci nase drage "Politike". Osim toga, Jovanovicev tekst je svima razumljiv, iako obradjuje jednu tesku materiju nauke o knjizevnosti. Primer kako treba pisati o slozenim stvarima. Eto, toliko od mene.
MIRKO
Profesor Petkovic ostace vecito prisutan u secanju i misli svih studenata, koji su imali cast da slusaju predavanja profespoa Petkovica. Veliki gubitak za srpsku knjizevnost, ali i velika obaveya da se uspe[no nastavi rad na onim osnovama koje je postavio prof.Petkovic

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља