Бујановац – Више не навијам будилник, не уздам се ни у певца, делује ми некако поспано и лењо, много касни са оглашавањем! Једино у кога сам сигуран да неће затајити, да ће ме сигурно пробудити, додуше, мало раније – јесте хоџа, који се увек у исто време, нешто пре четири, оглашава са џамије јутарњом молитвом. Али, нема везе што је толико рано, лето је, треба дневни посао започети раније. Много му хвала на томе. Једино нисам сигуран да ли то свесно чини због нас, или због нечег другог. И нисам сигуран да то ради уживо, пре бих рекао да у то време спава, а да са џамије пуштају његову снимљену молитву, „одаламе” појачало до краја, па не само нас, већ и људе из суседних села дижу на ноге у цик зоре. То што се молитве понављају још неколико пута у току дана не смета нам много. Она вечерња, око десет, поготово је умирујућа – опомиње нас да је време да одемо на починак...
Овако, речима пуним ироније, оцењује оволетњу „појаву” становник Раковца, села удаљеног неколико километара од центра Бујановца, у које се, као и у Божињевцу, Боровцу, Љиљанцу, Лопардинцу, и још неким местима у којима живе Срби, захваљујући „чуду технике“ – модерном појачалу, „уселио” хоџа са једне од бујановачких џамија.
– Што се Бујановца и нас Срба тиче, одавде се никада није ни „исељавао“. Овде је гласноћом присутнији него игде другде. Ма, он нас растура из дана у дан. Као да је инсталирао звучнике испод наших прозора. Не можемо да спавамо. Дође нам да га питамо када ће да „утиша” глас, нема потребе да молитву шири на нас. Поштујемо туђе обичаје и религије, али, што је много много је. Зашто бисмо свакога дана слушали ове гласне снимљене молитве. Деца се плаше, бебе плачу, ми псујемо, општинари се праве да ништа нити виде нити чују. Како би изгледало да сада и попови крену овим путем и своје литургије „преносе” свима појачалом „до даске”, уз све црквена звона. Поднећемо петицију општинским оцима, нека утичу да се све ово промени, нека се Албанци моле и поштују своју веру, а нас нека оставе на миру – коментаришу Бујановчани који имају примедбу на још један феномен, који је све, само не мултиетничка подела радовања.
Наиме, скоро свакодневно улицама Бујановца кружи колона аутомобила, у њима до еуфорије расположени Албанци, многи до појаса изван возила, веселе се и грађанству „саопштавају“ да је извршен обред обрезивања – сунећења мушког детета у њиховој породици. Весеље је зачињено непрекидним сиренама „до даске“, и покојом албанском заставом, која је обавезан део иконографије.
Питају се Бујановчани, али питају и полицију, која ова радовања прати са дистанце – постоји ли у свему томе нешто што се зове ремећење јавног реда и мира, саобраћајног прекршаја (излазак кроз прозор, невезивање појаса...) и онога најважнијег – поштовања забране употребе заставе стране државе! Ни у овом случају, као и у случају „прегласног“ хоџе, ништа против немају Срби да се њихове комшије Албанци и моле и веселе. И максимално поштују обичаје. Али имају против да у све то „увлаче“ и њих. И при том показују и доказују нешто што излази из контекста повода извођења ритуала. Да је можда Бујановац постао само њихов град. Као и комплетна општина.
