петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:29

Премеравање одсјаја

Аутор: Сања Домазетпетак, 22.08.2008. у 22:00
Леонид Шејка

ШЕЈКА
„Уметничко је оно дело у којем рука, глава и срце иду заједно”, рекао је Џон Раскин. Чини се да је Леонид Шејка, један од најзначајнијих ликовних уметника друге половине двадесетог века са овог подручја, стварао у складу са овим постулатом. Баш као и Александар Блок, Шејка је сматрао да „уметности, као ни животу, слаби нису дорасли”. Сама имена Шејкиних слика, позив су на сан, кошмарни, трзав, али сан о истини света: „Соба с мапом вулканске зоне”, „Инкубус алхемичара Фауста”, „Острво Патам”, „Камелеонске игре”, „Вермеров крчаг или млеко икона”, „Складиште”... (Једна књига прозне оставштине Данила Киша зове се „Складиште”. Између Киша и Шејке постојала је сродност дубља од крвне: сродност дара).

Студиозно дело посвећено Леониду Шејки, „Леонид Шејка – апокалиптичар и интерпретатор” из пера Дејана Ђорића (Службени гласник) открива Шејку – „сликара, визионара, филозофа, естетичара, фотографа, архитекту, песника и, надасве, езотерика”. У монографији Дејан Ђорић анализира Шејкин неуобичајени развојни пут сликара: од Ђубришта, преко Складишта, до – Замка, „од суморне поетике одбачених предмета модерне цивилизације, преко њихове ревитализације посредством уметности до хармоније живота, обавијеног атмосфером побожне светлозарности”. На свеопште отуђење, агресију технократије и потрошачког менталитета, симулакрум стварности и општи бесмисао, Шејка је имао само један одговор – креацију.

Шејка је рођен априла 1932. у Београду, од оца Трофима Васиљевича, строгог украјинског официра и српског генералштабног топографа, избеглог у Србију након слома царске Русије. Шејкина мајка била је блага Катарина Зисић, која је потицала из угледне ваљевске цинцарске породице Зисијадис. Две различите родитељске крви слиле су се у једну и процветале у једну, стваралачку. Шејка учи руску основну школу, потом гимназију и средњу техничку школу, да би уписао Архитектонски факултет у Београду. Ово је генетска предиспозиција – наиме, Шејкина мајка је веома волела оперу и уз њу је Шејка музику доживео као блиску, сродну уметност. Природно је да је после тога изабрао архитектуру, коју другачије зову – залеђеном музиком. Но, сликар је већ постојао у њему. Од осамнаесте године ушао је у свет сликарства и астрономије. Тврдио је да је „звездано небо такав простор на коме мисли могу да слободно лутају”. Но, поред уметности, проучавао је и атомистику, биологију, филозофију, књижевност, музику. Сматрао је да није потребно наћи себе, већ – доћи до себе.

Крајем шездесетих година двадесетог века, Леонид Шејка био је покретачки дух и главни теоретичар групе Медијала, која је окупљала изразите појединце, нудила другачије ставове и могућност различитих ликовних поступака. Групу Медијала чинили су: Леонид Шејка, Миро Главуртић, Оља Ивањицки, Синиша Вуковић, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Коста Брадић, Милић Станковић, Владимир Величковић, Љуба Поповић, Светозар Самуровић, Милован Видак и Владан Радовановић.

Ово су године и љубави између Шејке и Оље Ивањицки. О том односу у књизи разговора „Олуја мозгова”, (објавио вршачки КОВ), Оља Ивањицки каже: „У то време обоје смо били студенти, нисмо ништа ни одлучивали ни знали, свако је био на свом факултету – он на архитектури, ја на вајарству. Колико смо утицали једно на друго? Било је то паралелно испробавање на свим теренима, од музике, литературе, филозофије, архитектуре... Тек смо откривали могућности и живот. Утицали смо једно на друго тако што сам ја њега упућивала на ренесансу, а он се налазио у 20. веку, између Ле Корбизјеа и Арпа. Они су му били узори... „Ивањицки додаје да је Медијала морала да пронађе неки путоказ између свих могућих, званичних путева. „Ми смо, рецимо, Далија, узели за свог члана иако он то није знао. Сматрали смо да припада мисли која је нама блиска. Те године донеле су леп резултат, иако смо били онемогућавани као и сви напредни ствараоци”, сећа се времена Медијале Оља Ивањицки.

Сам Шејка унео је сасвим нови дух у српско сликарство, фантастику постнадреализма, тежњу ка интегралној слици. Читавог живота, Шејка је експериментисао; бавио се „скупљањем сенки, ослушкивањем шкољки, премеравањем одсјаја”, и залагао се за сликарство које би интегрисало све тековине модерног доба.

Са пута по САД, где је боравила годину дана, Оља Ивањицки је донела 1968. године нешто сасвим ново – сликање на телу, једну од творевина хипи покрета. Постоји фотографија снимљена на Косанчићевом венцу, где Шејка слика змаја на кожи Оље Ивањицки. Ивањицки, Шејка и песникиња Марија Чудина, сликањем на телу изражавали су потребу да сликар постане део слике коју ствара, да ликовној уметности једном и дословно – позајми себе.

Шејка је свирао гитару (још једна аналогија са Кишом), музику сматрао обликом метафизичке молитве, која нас, спајањем манифестованог и неманифестованог звука, доводи у директну везу са божанским креативним принципом универзума. Ако је за Чарлса Симића Бог – критичар, за Шејку, он је био музикални креатор свемира.

(/slika2)У свету у коме је метастазирала материја у мери у којој је сада читав свет постао депонија, у коме је отпад пренаселио човекове снове, свесно и несвесно, Шејка је сматрао да се предмет мора спојити са ритуалом и да је уметност једини путоказ у други, једини стварни, стваралачки живот. У тренутку када је објављена смрт морала, Шејка је тврдио да је сликарство „морални чин” и писао: „Овај атеље својим блистањем показује да се ту збива један свечани чин, чин сликања. То је светао час живота, живота испуњеног, осмишљеног, стваралачког, међу стварима које су огледало спокојства и унутрашње равнотеже”.

Шејкин одлазак такође носи печат ритуала и симболике. Омиљени Шејкин сликар, узор и учитељ, био је Вермер ван Делфт, рођен 1632, тачно три стотине година пре Шејке. Петнаестог децембра 1970, у снежни, сиви дан, заувек је отишао Леонид Шејка, истог датума када и Вермер. Шејкин атеље и даље је симбол за тајновити „ред и лепоту, раскош, тишину и насладу”, а у Трактату о сликарству, он каже: „Сада одлазећи поручујем свима који ово следе да наставе, не бојећи се ризика. Сликање је облик молитве”.


Коментари1
d387d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bora djukic
"...spajanjem nemanifestovanog i manifestovanog zvuka...", lepo je kazano, uostalom, manifestovano se i manifestuje samo zbog neke greske u beskrajno dalekoj proslosti i da nije bilo te greske ne bi nastao univerzum...jednostavnije receno: zasto bi se savrseno prikazivalo kao nesavrseno? Verovatno zato da bi dalo mogucnost, jednu od bezbroj, da povezivanjem prolazno shvati da je u osnovi vecno, da je ono u nama i da je to nemoguce objasniti...zato umetnost (i nauka) nam pruzaju mogucnost da se "povezemo" sa onim sto, zapravo, jesmo, da nam daju iluziju vecnosti...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља