петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:46

У Фифу ме увео Јозеф Сеп Блатер, лично

Аутор: Славко Трошељсубота, 23.08.2008. у 22:00
После освајања златне олимпијске медаље, пешице до куће: Душан Маравић (Фото Богдан Педовић)

Ово је интервју са човеком који је, као син физичког радника, гастарбајтера у Француској, па досељеника у Бачку, у Бајмок, успео да буде фудбалски репрезентативац, дипломирани економиста и тренер, освајач златне олимпијске медаље, па и кандидат за председника Светске фудбалске федерације.

О свом животном путу Душан Маравић говори као о нормалном следу догађања упркос чињеници да је уз све то стигао добро да научи још четири језика: француски, енглески, шпански и италијански.

Фудбал је играо за Раднички из Бајмока, па суботички Спартак, београдску Црвену звезду, Расинг из Париза и Депортиво-Италија из Каракаса, у Венецуели.

Потом је био професионалац у националном савезу, а од 1986. године члан је Европске, па од 1990. и Светске фудбалске федерације са задужењима контролора и инструктора.

Наравно, заљубио се и оженио у „граду светлости”, Паризу...


Да ли Француску доживљавате као домовину?

Само сам рођен 3. јула 1939. године у Француској, у Женисији, на граници са Швајцарском, али немам француско држављанство. Моји родитељи, отац Манојло и мајка Даница, дошли су у Француску после Првог светског рата из Лике, из места Дрежнице. Отац је био физички радник у шумама, рудницима, на бранама и пругама, а мајка домаћица. У време кад сам играо фудбал за Расинг нуђено ми је француско држављанство, али то сам тада одбио. У време шездесетих наш пасош је био вреднији од француског...

Кад сте упознали фудбал

Моји родитељи су, после рата, 1945. године, са тројицом синова, Николом, Радетом и са мном, насељени у Бајмоку, селу између Сомбора и Суботице. Ту сам, са шест година, почео да тренирам фудбал у локалном Радничком. Пошао сам у школу, а радио сам и све пољске послове... Десет година касније, после једног фудбалског турнира, прихватио сам позив суботичког Спартака, а и уписао се у средњу економску школу... Почео сам, нешто касније, уз дозволу лекара, да играм за први тим са чувеним Тихомиром Огњановом.  

И како се развијала та прича?

У току полугодишта четвртог разреда економске школе, у фебруару 1958. године, био сам гост Црвене звезде уочи оног чувеног сусрета са Манчестер јунајтедом (3:3) у Купу шампиона. После ове утакмице догодила се она несрећа кад је авион са играчима Манчестера пао на писту у Минхену. А ја сам, у јуну те године, већ био фудбалер Црвене звезде, али и студент економије.

Како сте прихваћени у Звезди?

Боље него што сам очекивао. За шест сезона, као играч средине терена, одиграо 232 званичне утакмице и постигао 82 гола. Никад нисам ни опоменут ни искључен. Били смо по три пута шампиони и победници у Купу Југославије... А мој лични трофеј је, после четири године, била диплома економског факултета, а нешто касније и диплома фудбалског тренера.

Шта сте тада очекивали?

Позив у државни тим. И стигао је. У том периоду сам одиграо и седам утакмица за репрезентацију. Од тога три на Олимпијском турниру у Риму 1960. године. У Италији смо освојили победничку, златну медаљу. После тог турнира стигли смо возом у Београд, али нико нас није дочекао. Није ту било ни спортских радника, ни политичара, ни навијача... На празном перону чекао нас је само наш економ Стева Јанковић због спортске опреме коју смо морали да му предамо! Кућама смо отишли трамвајем или пешице... Тако је то тада било.

А шта је било са наградом?

Награда ми је стигла 47 година касније. Од прошле године добијам месечно и хиљаду евра националне пензије, као олимпијски победник. Ипак, и у оно време сам добро прошао. Фудбалери су могли да оду у инострани клуб тек после тридесете године, а ја сам, као златни олимпијац, био у Паризу, у Расингу кад сам имао само двадесет пет.

Шта посебно памтите из Париза?

Сама чињеница да сам живео четири године у Паризу, и то као фудбалер популарног клуба, божији је дар. Али, мене је Бог, у том периоду, додатно наградио. Прве године мог боравка у Паризу упознао сам дивну девојку, Јованку Спасојевић из Београда, моју садашњу супругу, која је у Паризу студирала. После шест месеци забављања били смо у браку. А следеће три године смо, уз рад, уживали и у свим чарима Париза.

У ком смеру сте затим кренули?

Вратио смо се у Београд и прикључио фудбалерима ОФК Београда. А шест месеци касније, у току турнеје по Средњој Америци, потписао сам уговор на пет година са екипом Депортиво-Италија из Каракаса, из Венецуеле. Ова земља је богата, пети је извозник нафте у свету. А по лепоти природе је рај на земљи: налази се уз Карибе, са сталном температуром од 31 степен. И то у току целе године. Ту су нам се родила двојица синова: Антони (39) и Алфредо (37)... После истека уговора вратио сам се 1974. у Црвену звезду и тадашњи Фудбалски савез Југославије из кога сам отишао после 20 година.

Зашто сте напустили Савез?

Учинио сам то у време санкција. То је био мој протест против увођења забране рада и спортистима. А пошто сам био секретар Међународне комисије Фудбалског савеза Југославије, нисам, практично, ни имао шта да радим. Та врста односа је потпуно замрла. Тада сам, с 55 година, пензионисан у нашем савезу.

А шта је било са Вашим радом у Европи и свету?

У Европској (Уефи) и Светској (Фифи) фудбалској федерацији никад нисам био у сталном радном односу. У овим организацијама сам плаћен само за конкретан рад. У Европској сам делегат на међународним клупским утакмицама, а у Светској имам двоструку улогу: члан сам инструкторског тима и делегат на утакмицама државних екипа. У обе федерације ћу све послове обављати још годину дана. Следећег лета, кад будем имао 70 година, бићу, практично, пензионисан и у Уефи и у Фифи.

Како сте ушли у Уефу?

Европска фудбалска федерација функционише по принципу предлагања и избора својих чланова из свих европских савеза. Још 1986. године успео сам да прођем кроз то „сито и решето”, па сам именован за члана Међуклупске комисије Уефе. У протеклих 22 године био сам делегат на око 200 утакмица, па и финалног сусрета Купа шампиона. У том мечу, у Штутгарту, 1988. године, састали су се холандски ПСВ и португалска Бенфика (0:0, пеналима 6:5). 

А чиме сте освојили Фифу?

У Светску фудбалску федерацију увео ме лично Јозеф Сеп Блатер, тада, 1989. године, генерални секретар, а сад председник Фифе. То се догодило спонтано. Био сам три дана домаћин Блатеру у Београду поводом једног међународног спортског скупа. Са Блатером сам био по цео дан. Причали смо о низу спортских, али и животних односа... И трећег дана, кад сам Блатера испратио до аеродрома, он ми је, пре пасошке контроле, рекао: „Очекујете за седам, осам месеци један позив у Швајцарску, у Фифу”.

И шта се догодило?

Кад сам добио тај позив отпутовао сам у Цирих. Али, тек тада, у Фифи, на састанку са Блатером и тадашњим председником Фифе Бразилцем Жоаом Авеланжом, речено ми је да ћу од тог тренутка бити инструктор и делегат Светске фудбалске федерације. Све књиге са свим објашњењима мог рада већ су биле на столу. Од тог дана па до данас ја сам, као шеф инструкторског тима Фифе, обишао 34 земље. Задатак чланова тима је мисионарски. Обучавали смо наше домаћине са радом у фудбалским клубовима.

 Кад виђате Блатера?

Сваки пут кад сам у Цириху. Увек је врло срдачан, расположен за све врсте разговора, али посао му је на првом месту. Чак и приватна ћаскања завршава питањем: „а шта планираш после тога”... На положају председника заменио је 1988. године Авеланжа, а сад ми каже да ће се, вероватно, повући 2010. године, после Шампионата света у Јужној Африци.

Ко би могао да га замени?

Блатер ће тада имати 75 година, али ја мислим, судећи по његовој физичкој и менталној снази, да би на том положају могао још да остане неколико година. Ако се, ипак, повуче његов наследник би могао да буде Француз Мишел Платини (53), од јануара прошле године председник Европске фудбалске федерације, или ће то бити Немац Франц Бекенбауер (63). Платини живи у Швајцарској. Купио је кућу у Ниону, седишту Уефе, а ни Бекенбауер није далеко. Он живи у Минхену... А и ја сам, пре десетак година, био прозван као кандидат за председника Фифе.

Ко Вам је нудио ову улогу?

Ова прича је кренула из Јужне Америке. Догодило се то средином деведесетих. Тада је та прича стигла и у Фифу. Међутим, то је више био израз поштовања мог инструкторског рада у јужном делу наше планете. Ипак, била је то за мене велика част.

Да ли сте могли да урадите више?

Можда сам и могао, ако не у свету онда вероватно у Црвеној звезди и нашем савезу. Али, ту су дошли нови људи који имају друге форме рада у које не могу да се уклопим. Мени је, ипак, најважније да сам био и остао частан човек који са унуцима и унуком, с Марком, Матеом и Миом, може слободно да седне на сваку клупу, у сваком парку...


Коментари5
7cf1a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

kiki okić
ti si car
Ivan
Znam da mozda nema neke direktne veze sa ovim clankom ali nekako osecam potrebu da kazem da mi je jedno kratko vreme Dusan Marovic bio trener kao mladom igracu u jednom beogradksom klubu. Uvek ga se rado setim. Inace ne znam dali je anegdota ili istina tek tada sam i cuo za jednu pricu iz vremena kada je on igrao u Zvezdi. Naime...da se na jednoj utakmici kretao iskljucivo na onom delu terena gde je bila hladovina...i sto je vreme (utakmica) vise odmicala tako je i on bolje igrao tj. radijus njegovog kretanja se povecavao...:)
јОВАН гРОЗНИ
Душана Маравића сјећа се сваки звјездаш. Дугајлија на мјесту лијеве полуке, знао је дати гол и са четрдесет метара. Остао је у сјећању као скроман човјек и играч беспрекорног понашања на терену. Баш ми је драго да нам је Политика поклонила овај чланак о дјелићу наше и Душанове младости. Жив ти нама Душане био!
Mita Pita
Dušan Maravić, istinski prava figura i karakter za hvalu, kako ono reče da se deca zovu, Antoni i Alfredo...
Petar Nikolic
Bravo Slavko! Odavno nisam procitao bolji clanak u Politici. Ne radi se o stilski napisanom tekstu, vec se radi o OSOBI o kojoj je napisan. O Dudi Maravicu, danasnje generacije, malo znaju. Pa i one starije, ne koliko bi trebalo. Ne zna se mnogo o coveku koji je dobar deo svog zivota posvetio futbalu i koji je za razliku, od mnogih nasih futbalskih "RUKOVODIOCA" samoreklamera, mesetara, skorojevica..., uspeo da se popne na sami vrh svetskog futbalskog rejtinga. Nikada se nije borio za funkcije. Borio se da, postenim radom, sa mnogo znanja, sa puno ljubavi, jednostavno, bez patetike, doprinese boljitku futbala, kako u svetu, tako i kod nas. Za svakog sagovornika je imao dobru rec. Nije imao neprijatelja nigde u svetu. Svuda je bio postovan i dobrodosao. Kao i svi ljudi, i on je imao jednu manu : BIO JE NEIZMERNO SKROMAN. Skromnost jeste dobra mana, ali, misljenja sam da je sa malo manje skromnosti imao kvaliteta da rukovodi i FIFAom i UEFAom, a da ne govorim o nasem savezu. No, on je izabrao tezi deo puta : strucnim radom dokazao je svoje kvalitete, a funkcije su za njega uvek bile i ostale politicko, organizacione strukture koje ga nisu interesovale. Malo je vrhunskih futbalera, a on je to bio, uspelo da paralelno sa igranjem zavrsi fakultet i kasnije tim znanjem unapredi svoj omiljeni sport. Hvala Slavko, sto ste danasnjoj generaciji pretstavili coveka koji zasluzuje da se postuje i koji bi svakome, ko se na bilo koji nacin bavi futbalom, trebao da bude uzor. DUDA MARAVIC JE FUTBALSKI COVEK ZA SVA VREMENA. Trenutna situaciju u nasem futbalu povecava KULT DUDE MARAVICA. Na zalost ne vidim u organizacionoj semi naseg futbala nekoga ko bi mogao da krene dudinim putem. To je tesko i zbog toga sto su nas futbal preuzeli da organizuju ljudi koji su futbal prvi put videli kada su od nekoga dobili nalog da njime rukovode. Dudo, cuvaj svoje najdraze unucice, i ne zaboravi nikada da si BIO I OSTAO VELIKI I NEPONOVLJIVI. Ziveo nam bar 200 godina.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља