недеља, 29.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:40

Чуда „механичког Прометеја”

Аутор: Горан Милашиновићпетак, 29.08.2008. у 22:00
Један од модела пејсмејкера, из колекције „Пејсмејкер центра” (Фото Лука Вулетић)

Медицина је кроз медицинску науку одувек стремила и томе да разуме постанак живота и да га превазиђе. Бројне су идеје и експерименти, нарочито у последњим вековима, употребљени да се постанак живота имитира, а то значи да се неприродно, вештачким путем изазове и оствари.

У центру људског живота је срце. Као што је срце у центру људског тела. Почетак његовог рада је почетак живота, а престанак крај. Због тога, људски живот почиње још у мајчиној утроби, јер срце почиње свој рад и пре првог удаха сопственим плућима и много пре пуне свести. Иако ни данас не знамо због чега, открили смо то како срце почиње да ради: генерисањем сопственог електрицитета. Биолошки електрицитет у једном тренутку људског фетуса, негде око другог месеца, управљен ко зна чијом палицом, одједном почиње да струји срцем и побуђује га на механички рад, пумпање крви која је храна за све органе и за цео организам. И тако сто хиљада пута на дан. Онолико дана колико је коме (судбином) дато. Срце, које је (само) мишић, без додира електрицитета не би радило и не би било живо, као што ни човек не би био жив без његовог рада. Та је зависност толико чврста да је само двадесетак секунди срчаног застоја довољно да се живот прекине и заувек угаси.

Античке „електричне“ рибе

Срчани пејсмејкер, апарат који поседује батерију са електричном струјом, која се спроводи до срца путем изолованог жичаног проводника, јесте вештачки извор живота, попут неког „механичког Прометеја“. Бројне су болести које узрокују престанак генерисања сопственог електрицитета у срцу, а осим њих ту је и природни процес старења, који не погађа сваки орган једнако ни униформно, а, такође, ни свакога једнако. Уз помоћ пејсмејкера, међутим, природни, биолошки пут живота се мења: живот и даље постоји и одржава се. Срчани пејсмејкер није одговор о постанку живота, али јесте доказ разумевања одржавања живота. Тиме, можда, медицинска наука није остварила све своје циљеве, али у овом сегменту јесу остварени циљеви медицине.

Веза електрицитета и рада људских органа препозната је још у античко време. Тада су коришћене „електричне“ рибе које су постављане на груди оболелих особа. Али први разумни, научни доказ о постојању сопственог електрицитета унутар тела сисара дело је експеримената Галванија у XVIII веку. У исто време један други научник Волта изумео је начин на који се електрицитет може кондензовати и контролисано употребити. Била је то прва батерија без које примена електрицитета не би била могућа. Експерименти са електрицитетом код човека почели су код гиљотинизираних људи почетком деветнаестог века; данас, не без дозе моралне дилеме, гледамо цртеже анонимних научника који чуче испод дасака гиљотине и прихватају тек обезглављена људска тела да се на њима увере како примењени електрицитет споља узрокује контракцију мишића.

У историји медицине остаће запамћени храбри добровољци, попут жене којој је болест узроковала нестанак ребара изнад грудног коша, на којој је Цимсен 1882. вршио експерименте са применом електрицитета готово директно на срце. Научници су тако били у стању да сопственим очима посматрају деловање струје на срце и науче како да се спољни електрицитет примени безбедно и ефикасно. Први који су применили високонапонску струју и изазвали оживљавање срца које је престало да ради били су Французи Приво и Батели, 1899.

Тако је трасиран пут пејсмејкеру, апарату који је у стању да контролисано примењује електрицитет на срце. Први конструисани апарат (Хајман, 1932) био је кутија тешка десетак килограма која је стајала поред болесничке постеље, а струја се примењивала држањем две жице споља, на грудима болесника. Због своје непрактичности никада није доживео пуну примену. Тек је изум транзистора омогућио мањи апарат. Године 1955. у својој гаражи у Минеаполису (Минесота, САД), инжењер Бакен конструисао је апарат величине данашњег даљинског управљача за телевизоре, који је могао да стане у џеп болесника. То је омогућило хирургу из истог града Лилехајлу, иначе оснивачу нове хируршке дисциплине – кардиохирургије, да 1957. оболелом дечаку ушије електроду на срце и повеже је споља са Бакеновим пејсмејкером. Болесник је могао да хода, али електрода из срца морала је да буде везана жичаним водичем са спољним пејсмејкером те је век оваквог пејсмејкер система био кратак и, поново, недовољно практичан за дужу примену. Године 1958. шведски тим (Зол и Сенинг) уградио је први пејсмејкер, који је конструисао Елмквист годину дана раније, који је у целости могао да се угради у људско тело (батерија испод коже, а жичани водич електрицитета за срце), што је забележено као рођење савременог пејсмејкера. Тим поводом, ових дана је у Галерији науке и технике САНУ, у Београду, отворена изложба „Живот је чудо – 50 година срчаних пејсмејкера“, која траје до 3. октобра 2008.

Две године касније, амерички лекари, Фрмени Чардак, успели су да уведу жичани водич у унутрашњост срца кроз крвни суд (поткључну вену), чиме је постављен темељ имплантације пејсмејкера јер се тако ради и данас.

Алгоритми пулса

У Србији је први пејсмејкер уграђен 1965 (Адамов), а професор Ђорђевић, убрзо после тога, основао је Референтни пејсмејкер центар који је дуги низ година био, и данас је, један од најзначајнијих у овом делу Европе.

Бројни су типови срчаних пејсмејкера јер одржавање живота није више једини разлог за његову примену. Циљ данашње пејсмејкер терапије јесте, осим продужења живота, побољшавање његовог квалитета. Због тога су конструисани многи софтверски алгоритми којима се функција пејсмејкера прилагођава тренутним потребама људског организма онако како је то природно: приликом физичког рада пејсмејкер „шаље“ бржи пулс, приликом спавања спорији; у случају појаве сопственог ритма пејсмејкер се искључује, а када срце поново застане или несврсисходно успори рад, пејсмејкер се укључује. По овом начину рада, пејсмејкер је једина „мислећа“ протеза од свих које се уграђују у људско тело. Његов „ум“ је технички, што значи да мисли онолико колико информација у њега уградимо, као и онако како га програмирамо да комбинује уграђене информације. Делимично је то везано са техничким могућностима (све идеје још увек није могуће конструкторски извести и применити), а делимично је у складу са нашим (недовољним) знањима у вези са имитирањем природног функционисања срца.

Пејсмејкери будућности, вероватно, неће бити апарати него посебно култивисане ћелије јер ће медицинску оријентацију из XX века ка имплантабилним апаратима (као замени за оболели део тела) заменити оријентација ка ћелијама. Како сада изгледа, ове културе ћелија уграђиваће се у срце катетером и биће способне да трајно, попут природних ћелија, генеришу срчани електрицитет. Оне неће имати век трајања, као што имају данашње литијумске батерије, или некадашње живине и никал-кадмијумске, те неће захтевати замену. Осим што ће старити – ко зна како? Можда исто, можда спорије или брже.      

Постанак живота остаје и даље неразјашњен. За вернике ће одговор дати веровање (у Творца), филозофи ће имати свој одговор („живот постоји јер мора да постоји, јер другачије није могуће“), а научници ће све учинити да уместо одговора направе нови, вештачки живот, следећи једнако правила рационалне науке, као и литерарне заносе, попут лика Франкенштајна Мери Шели, написаног 1818, не либећи се да о демону размишљају – онда када га направе.      

Срчани пејсмејкер је скоро парадигматични медицински апарат из XX века, изумљен пре тачно 50 година, са којим је медицина постала боља и славнија. Људски живот – као највиша вредност која нам је дата, који волимо и када га разумемо и када га не разумемо, па га сматрамо чудом – постао је са њим дужи и квалитетнији.


Коментари0
3f153
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља