Приједор – На подручју приједорске регије, током протеклог рата уточиште је нашло преко пет хиљада Срба који су избегли из Хрватске. Од тада па до данас траје њихова узалудна борба да остваре своја права. Најболније је питање имовине која им, како тврде многи од њих, никада неће бити враћена.

– Нажалост, многи мисле тако. Можда би најбоље било да се ово решава на нивоу три државе: Србије, БиХ и Хрватске – сматра председник регионалног Удружења избеглих и расељених лица у Приједору Ранко Лале. Он каже да српски живаљ који је у рату, а нарочито 95. године дошао из Хрватске на ова подручја, данас живи веома тешко. Већина њих није решила стамбено питање, незапослени су или нису остварили право на пензију.

– Ти људи још чекају да републички Парламент или ми, као удружење, учинимо неке кораке да се ови проблеми након тринаест година реше – тврди Лале и наводи низ примера породица којима је у Хрватској „остао” добар број година радног стажа које се нигде не рачунају а тако мало им је требало до пензије.

Један такав пример је животна прича Борислава Ступара, родом из околине Приједора, који је у Загребу живео непуних двадесет година. Дуго је радио у творници металног намештаја „Јадран”, у главном граду Хрватске. Када је рат почео тако је и он, као сви Срби у том предузећу остао без посла.

– Имам 52 године, незапослен сам и све оно што сам радио могу бацити у воду. На бироу сам и нико ме неће – прича Ступар и подсећа на 1991. годину када је са супругом и двоје деце једва живу главу извукао из Загреба. У избегличком насељу „Главица”, у Паланчишту годинама је градио кућу за себе и своје.

– Верујте да смо нас четворо дуго живели у подруму куће. Ту смо били и лети и зими, дувало је кроз врата и на ове мале прозоре, али се преживело – наводи Ступар и додаје да је скоро пред сам рат био на списку за доделу стана у бившем предузећу. Казује да је можда и боље што се тако нешто није десило јер би му тај одлазак далеко теже пао као и већини његових комшија који и дан-данас трагају за правдом око стеченог стана или куће у Хрватској. Сретан је што се са супругом и децом као и малим унуком данас скрасио у завичају и напомиње да му не пада на памет да више икада оде тамо.

– Имати кров над главом је велика ствар. Ја сам, ево, сретан што сам дочекао да имам своју кућу – не крије, на крају своју радост Боро, како га из миља зову комшије и додаје да настоји да помогне и другима у овом насељу који су дошли са свих страна бивше државе и који једва састављају крај са крајем.

У Удружењу које окупља ову популацију кажу да очекују и од републичког министарства да у овој години, као и лане издвоје значајна средства за инфраструктуру у оваквим насељима како би се иоле побољшао квалитет живота ових људи. Када већ не могу вратити нити надокнадити имовину са којом се полако опраштају, бар, како истичу, да на домаћем терену обезбеде живот достојан човека.