уторак, 21.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:40

Умро Драгослав Ранчић

Аутор: Милан Мишићпонедељак, 08.09.2008. у 22:00

„Политика” и новинарство Србије изненадно су остали без једног од својих најбољих спољнополитичких пера: у Београду је, у недељу увече, после краће болести, преминуо Драгослав Ранчић (1935, Крагујевац), наш дугогодишњи стални дописник из Кине и Немачке, специјални извештач са многобројних кризних жаришта на свим меридијанима.

Ранчић је новинарску каријеру почео још као студент југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду пишући за „Студент”. Кад је дипломирао, запошљава се у „Борби”, где пече занат и напредује, од градске хронике, преко скупштинског извештача, па дописника из Марибора, до спољнополитичког новинара и уредника. Најпре пет месеци изблиза проучава Америку, затим извештава из Скандинавије, Африке, онда Грчке, Кипра, Турске, Аустрије...

Одатле га врбује кућа „Политика”, која је већ под свој кров довела још неке младе, али афирмисане новинаре, попут Славољуба Ђукића, Ристе Бајалског, Душана Симића... Ранчић, међутим, не одлази одмах у матични лист: прва дужност му је да буде спољнополитички уредник у тада „Политикином” НИН-у где остаје четири године, од јуна 1970. до априла 1974.

Тада прелази у Спољнополитичку рубрику „Политике”, у којој су све сами бардови југословенског новинарства: Мирослав Радојчић, Александар Ненадовић, Зоран Жујовић, Јуриј Густинчич, Ристо Бајалски, Војислав Ђукић, Драгослав Траиловић... Али не прелази да би седео у редакцији, већ добија специјални задатак: да као дописник из Пекинга извештава о збивањима у тој великој земљи у којој, у моменту његовог приспећа, још неприкосновено влада „велики вођа” Мао Цедунг.

У Пекингу ће Ранчић провести 11 година: био је то врхунац његове каријере и то су били и врхунци „Политике”. Ранчић је сведок окончања Маове ере (1976), потом веома аналитички, проницљиво и са дубоким разумевањем прати успон и реформе Денг Сјаопинга који, слоганом „Није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве”, утире пут реформи дотле ригидно догматског режима и удара темеље данашњој Кини, „једној земљи са два система”, моћној индустријској сили која мења глобални поредак.

Био је свестан да што је више упознаје о њој све мање зна: отуд је његов велики пројекат, књига о Кини остала само рукопис: кад год је мислио да ју је привео крају нешто би се у Кини променило, што га је подстакло да много тога ревидира и поново сагледава.

После повратка из Пекинга прихвата нови професионални изазов: да извештава о источној Европи, земљама „реалног социјализма”, на чијој фасади су већ приметне пукотине. База му је Источни Берлин, као главни симбол хладноратовских подела. Имао је ту професионалну срећу да буде на лицу места кључних догађаја из завршнице прошлог века: рушење Берлинског зида и слом пројекта бољшевичког социјализма.

Сели се потом у привремену престоницу уједињене Немачке, у Бон, одакла се враћа да би, као део саветничког тима председника остатка већ распале СФРЈ, Добрице Ћосића, био на извору историје (јун 1992 – мај 1993). А кад је „председник без власти” (наслов Ранчићеве књиге о том периоду), заиста развлашћен, он одлази у НИН, који у то време излази из окриља „Политике”, већ чврсто контролисане од Слободана Милошевића.

Пензионисан је 1998, али није престао да пише. У НИН-у је редовна његова колумна „Штап и шаргарепа”, а потом наставља да о Кини пише и у „Политици”. Последњи његов текст објављен је пре две недеље. Отишао је у болницу уверен да је реч о мањој компликацији и да ће се брзо вратити својим текстовима, али је, нажалост, испало другачије...


Коментари9
7405c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milomir Niketic, novinar, Otava
Kad bi "Politika" imala svoju (novinarsku) kucu slavnih, Dragoslav Rancic bio bio njen vecni stanar. A kad bi Makedonska bila (medijski) Bulevar sumraka on bi na njenom plocniku zasigurno imao svoju zvezdu. Neka u "Politici" razmisle da slicno,jedno i/ili drugo kad-tad ustanove. Kandidata nece nedostajati, mada bi, nazalost, kao Rancicu, mnogima priznanja bila odata posthumno.
zorana suvakovic
Castan i dobronameran covek, posten novinar, odlican analiticar, razumeo i voleo Kinu. Do poslednjeg daha u profesiji u kojoj je sve manje takvih kao Rane. Politika bi trebalo da se ponosi sto ga je imala, i da se stidi ako ga je jednom odbacila
david (dejvid) binder (bajnder)
He was my dear friend and colleague for 45 years - one of the best reporters I ever knew, helpful to others (he taught me the value of subtlety in the Balkans) and a pleasure to help when he needed it, which was rare. I will miss his Jovian sense of humor.
Бошко Попесков
Имао сам велику срећу, уједно и част, да прошле године проведем у Кини четири месеца као студент на пракси. Иако сам упознао много људи и прешао на стотине километара, нисам успео да у потпуности осетим економско-политички пулс ове земље и њеног народа. Након повратка у Србију постао сам редовни читалац текстова господина Ранчића. Уз њих сам оживљвао успомене и хранио одушевљење које сам из Кине донео, а још битније је да сам коначно употпунио слику о овој фантастичној земљи и путу којим је кренула. Најискреније се надам да ће неко имати жеље и могућности да ипак оствари жељу господина Ранчића и објави његову недовршену књигу. Историја ће наставити да пише тамо где је он стао. Хвала на свему и нека му је лака земља.
tatjana santa
tezak je ovo gubitak, a posebno kad se pogleda novinarska scena koja nas okruzuje. Bio je veliki profesionalac potpuno posvecen poslu, a pre svega posten i ogromnih ljudskih kvaliteta. Poslednji Mohikanac. Jako smo ga voleli i postovali. Neka mu je vecna slava i hvala .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља