Политика Online - Судњи рат
понедељак, 20.08.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:41

Судњи рат

Једна од тековина Првог светског рата су вероватно и високи национални циљеви. Мисао о лидерству, било да је реч о Балкану, југословенским земљама или међународним организацијама, дефинисана на основу овог великог успеха присутна је чак и у нашој савременој политици
Аутор: Чедомир Антићсубота, 13.09.2008. у 22:00
„Политика” у Великом рату: Насловна страна нашег листа од 16. августа 1914. године

Избијање Првог светског рата означило је почетак највећег и најтежег ратног раздобља у историји. Многи савремени историчари и посебно политичари сматрају да је период од 1914. до 1945. био нека врста новог Тридесетогодишњег рата, јединственог раздобља ратова и криза који су однели више од седамдесет милиона жртава. Уколико бисмо као хронолошке међаше узели почетак међународних криза крајем 19. века и крај хладног рата 1989. године, могли бисмо да закључимо да је реч о стогодишњој кризи без премца у прошлости. Циљеви ратних учесница из 1914. године, данас би се могли учинити превазиђеним и обесмишљеним. Наиме, велике силе бориле су се за светску доминацију и колонијална царства. Реч је о циљевима које су у форми у којој су постављени у каснијим годинама напустиле чак и победнице. Србија и српски народ у рат су ушли да би се одбранили од напада аустроугарске војске, али су рано, још у првом месецу ратовања, први људи српске државе дефинисали ратни циљ ослобођења и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, „племена” како се онда веровало једног народа. У случају Србије одређен Нишком декларацијом 7. децембра 1914. и Крфском декларацијом од 20. јула 1917. године, национални принцип постаће један од кључних савезничких ратних циљева. Ипак, званична Србија, која је свој циљ поставила тако високо и начелно није била спремна, нити упозната са свим тешкоћама са којима ће се на путу уједињења суочити, а посебно не са природом националног јединства које је народима будуће државе наметнуо сплет околности почетком 20. века. Потцењен је био и значај цивилизацијских, религијских и етничких граница које је стварање нове државе требало да поништи.

Победе и жртве

Поред стратешког значаја Србије који је довео до тога да три велике међународне кризе које су претходиле Првом светском рату буду са њом тесно повезане (Анексиона 1908-1909, Балкански ратови 1912-1913. и Јулска 1914), Србија је почетком рата имала велику војну важност за савезнике. Њена војска је имала велика и недавна ратна искуства и била је у могућности да на бојно поље изведе више од 700.000 војника. У првим раздобљима рата, све док се веровало да ће светски сукоб бити завршен за неколико месеци, ова чињеница донела је Србији велики значај. Ипак, жртве које је Србија поднела у рату нису имале упоредника ни премца. После непуне две године до Крфа је од 707.000 мобилисаних војника доспео тек сваки четврти или пети (151.828). У извештају генерала Терзића из 1917. процењено је да је током двогодишњег ратовања погинуло 200.000 војника! Њих 120.000 је помрло у заробљеништву, од глади или изгинуло у сукобима са немачким, аустро-угарским или бугарским окупационим војскама. Пред границом са Албанијом, српска војска се распала.

Иако до дана данашњих нису прецизно пребројане жртве, процењује се да је страдало 26 одсто укупног становништва Краљевине Србије: 450.000 војника и 650.000 цивила (1.100.000). Годину 1918. није дочекало више од половине (58 одсто) мушкараца. Процењује се да је током епидемије тифуса у зиму и пролеће 1915. оболело 400.000 грађана Србије.

(/slika2)Епопеја Првог светског рата у колективној свести упамћена је као низ великих победа. После тријумфа на Церу и Колубари, тромесечна одбрана Србије у јесен 1915. и херојски прелазак преко албанских планина, који нема преседана с обзиром на чињеницу да су ханибаловски подвиг извршиле не само јединице војске већ, заједно са њима, и десетине хиљада цивила, и напослетку ратовање на Солунском фронту, схваћени су као низ победа. Коначна победа савезника, међутим, није извојевана на Солунском фронту. Упркос великој и кључној улози српске војске у пробијању фронта и брзом напредовању у унутрашњост окупиране Србије, извесно је да је победа однесена на Западном фронту, где напредовање, истина, није било тако велико, али је значај ступања Сједињених Држава у рат и доласка велике војне експедиције на Западни фронт, свакако био пресудан за капитулацију Немачке и расуло које је захватило Централне силе. Пробој Солунског фронта, који је до 1918. године сматран споредним и једва задржан по цену великих сукоба између савезничких ратних стратега, представљао је изненађење које ипак није превазишло формулацију о „најзначајнијем споредном фронту”.

Цена рата

Када је крајем године најзад створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, наметало се питање да ли је велики успех у ствари био Пирова победа. Стварање велике државе извршено је у складу са намерама српске владе, али је форма уједињења давала западним крајевима нове државе макар формалну равноправност са Србијом. Иако су постигнуте приближне границе максималних тежњи, нова држава је лишена великих градова који су остали на другој страни њених нових државних међа. Реч је о Трсту, Пули, Ријеци, Грацу, Клагенфурту, Баји, Печују, Араду, Темишвару... Србија после рата није обновљена као држава. Њен народ и земља требало је да буду окосница једне нове и сложене државе суочене са великим националним, социјалним и привредним тешкоћама. Исидора Секулић забележила је свој утисак у часовима уласка српске војске у ослобођени Београд. Градом је владао мук. Победа је била жељена и потпуна, али је жртва положена на њен олтар била превелика да би дозволила експлозију среће и радости.

Слободан Јовановић је приметио како је после Првог светског рата у новонасталој држави само српски народ доживео велику „националну демобилизацију”. Без националног програма и матице, српски народ је постао талац велике југословенске државе. Тек у Југославији омогућена је политичка и демократска еманципација Хрвата и Словенаца. Уместо да створи једну и јединствену нацију југословенска држава наследила је велике унутрашње антагонизме своје претходнице – Аустро-Угарске. Цена нове државе плаћена је великим пореским и политичким притисцима на области које су пре рата сматране за несумњиво српске – Војводину и Црну Гору. Семе ових сукоба посејано у првој деценији Краљевине СХС живи и данас. Једна од тековина Првог светског рата су вероватно и високи национални циљеви. Мисао о лидерству, било да је реч о Балкану, југословенским земљама или међународним организацијама, дефинисана на основу овог великог успеха присутна је чак и у нашој савременој политици.

-----------------------------------------------------------

Либерали изван ратне коалиције

Први светски рат је у колективној успомени српског народа запамћен као време великог националног јединства. Заиста, није било нашег рата који је имао већу политичку подршку. Почетак рата се, иначе, поклопио са временом највећег националног одушевљења. Аустро-Угарска не само да је напала Србију, већ је током тридесет година чинила све да је потчини. Није била само реч о народној слободи, већ и о економском опстанку, будући да је и пре царинског рата из прве деценије 20. века, аустроугарска граница десетинама пута затварана за српске производе. Национално јединство је, ипак, имало и своја ограничења. Наиме, у велику ратну коалицију није ушла Народна либерална странка. Тако је Србија и поред великог јединства пропустила да створи „Свети савез” – потпуну политичку коалицију каква је постојала у Француској. Штавише, већина либералских вођа и посланика остала је у Србији, будећи стално сумњу савезника да ће помоћи стварање некакве окупационе владе. Централне силе су, међутим, безочно поделиле Србију и свака замисао о обнови њене државности била је одбијана одлучном вољом Беча. Управо је окупација у Београду и западној Србији, коју су углавном спроводили хрватски чиновници двојне монархије, посејала семе дубоког сукоба два народа.

Ни влада државе у прогонству није имала мира. Сукоби око кворума, Пашићеве политике уједињења и Солунског процеса довели су коначно до оштрог сукоба унутар ратне коалиције, али и Народне радикалне странке. Прогонство и излазак Русије из рата довели су Србију у позицију да од југословенске ујединитељке постане једна од уједињених страна. Пашићева вештина и лукавство учинили су да 1. децембра 1918. буде остварено уједињење какво је желела српска влада; ипак, реч је била само о коришћењу повољног тренутка.

-----------------------------------------------------------

Тајне Првог светског рата

Као и сваки велики рат и Први светски рат проткан је тајнама. У случају Србије тајанствене су везе војске и владе са атентаторима на Франца Фердинанда. Такође, контакти са Аустро-Угарском и Немачком из 1915. и 1916. дају разлога сумњи да је Пашићева влада припремала терен за склапање сепаратног мира са Централним силама. Иако, како је луцидно приметио један аутор, преговори између Централних сила и Антанте од 1916. до 1918. никада нису ни престајали, чудна је спремност Пашића да преговара о миру који је подразумевао да се династија и он сâм никад не врате у Србију. Свакако је од посебне важности суђење пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и црнорукцима из 1917. године. После једног атентата који је савременицима био посебно сумњив, спроведено је суђење управо оним официрима које је Беч представљао као своје огорчене непријатеље у Србији. Солунски процес је несумњиво био део борбе за превласт између регента Александра, Пашићеве владе и тајних војних удружења. Ипак, споменута спољнополитичка димензија никад није у потпуности одбачена.


Коментари5
32545
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Јужњак из Власотинца
Ђорђевићу напиши из ког си села и града и у којој јединици је био ратник твој деда Ђорђе- Јужњак из Власотинца
Sasa Djordjevic
Zdravo SVIMA! Evo citam sve ove tekstove i Vase komentare pa i ja da dodam da je moj pradeda Djordjevic Djordje bio vojnik u Prvom svetskom ratu i da je prosao celu Albaniju i Krf i bio pripadnik 62.000 srpskih boraca koji su porazili 700.000 Bugara... i citam o hrabrosti Majora Dragutina Gavrilovica... i pomilsim: BILO BI KRAJNJE VREME DA OSNUJEMO POKRET ZA OBNOVU SECANJA NA BORBU NASIH PREDAKA I DEDOVA I KAD DODJE SEPTEMBAR U GODINI DA PODIGNEMO BUKU TAKO VELIKU I DA PODSETIMO SVE SRBE NA NASU HEROJSKU BORBU MALIH LJUDI SA NJIVA ZA SVOJU OTADZBINU!!!!!!! Ne znam ni kako da pokrenem tu akciju ali ako neko ima ideju moj mail je salesman@eunet.yu 'mali' potomak slavnih predaka, Sasa (Zika) Djordjevic, Srbin
Dr Ziggy
Gospodine Anticu, hvala Vam za ovo secanje. Iz njega i sledi odgovor na pitanje: zasto nas se tako mali broj seca Golgote i Vasksa Srbije? Priblizno polovina muskog stanovnistva je nestala tokom Otadzbinskog rata. Dvadeset i tri godine kasnije posle Aprilskog Rata (u kome su se preziveli i njihovi sinovi borili) i zarobljenistva i internacije (koje je mali broj ucesnika preziveo), pa zatim Sremskog Fronta (gde su predstavnici srpske "nezdrave" inteligencije listom slani, neopremljeni, netrenirani i td. na odstrel) i Kocanskih Suma (gde je vecina srpskih kraljevskih oficira povratnika streljana od strane partizana), pa onda likvidacija pripadnika Ravnogorskog Pokreta, Ljoticevog Zbora, Nediceve Drzavne Straze, pa onda sledstvene eksproprijacije, nacionalizacije i procesa "ratnim bogatasima" i "narodnim izdajnicima" koje su obavljane sa posebnim zadovoljstvom na teritoriji Srbije, pa procesa protiv udruzenja "Dusan Silni" (gde je najstariji optuzenik imao sedamnaest godina), onda zabrane deci istih "prestupnika" da se skoluju na univerzitetima u domovini, zakljucite sami: koliko nas je ostalo? Komentatori drugih clanaka se uglavnom bave semantikom, a ne sadrzajem, kao da se stide svoje istorije i porekla te nije ni cudo da nas je sve manje koji se secamo...
Стварно Српкиња
Ево да не останете баш сасвим сами: двојица браће једног мог прадеде по мајци нису се вратили живи из Првог светског рата; један је био још неожењен, а други је оставио малог сина. Мој прадеда, најстарији од све браће, био је већ трећепозивац, и као такав вратио се одликован за храброст Карађорђевом звездом с мачевима. Он је гајио братовљево сироче. У кући другог прадеде иста ситуација: брат који је погинуо оставио је малог сина кога су гајили деда и стриц. Пуна је Србија оваквих примера. Нема куће која није дала борца за Србију и ретке су оне у којој су сви били живи на крају рата. Најмање смо заслужили да нам остаци југословенских кадрова или њихови потомци и дан данас управљају Србијом за коју се њихови дедови и прадедови нису ни борили. Зато је мало коментара, за многе је данас у Србији ово туђа историја.
ЗОРАН ШУНДИЋ
НЕВЕРОВАТНО ЈЕ АЛИ, ИЗГЛЕДА, И ИСТИНИТО ДА НАРОДНО ПАМЋЕЊЕ НЕ ТРАЈЕ ДУГО! Те и коментара на данашњу тему има тако мало. Ја, као унук уесника у велком, назвао бих га нашем Отаџбинском рату, добро памтим приповедања својих предака о мукама, подвизима и страдањима наше породице. Деда Илија Илић, адвокат из Прокупља, двадесет година посланик Радикалне странке и секретар Скупштине Краљевине Србије са сином Властимиром (16) прегазио Албанију и једва остали живи. У Прокупљу са петоро деце остала супруга Ангелина, учитељица учесник Топличког устанка, чудом преживела бугарске батине (забележено у књизи ''Топлички устанак'') Скривали су у кући најпре Гаврила Принципа, па војводу Танкосића. Други деда Илија Лазић, крзнар из Јагодине, ратник од 1912-1918 вратио се кући са медаљом за храброст. Деди Драгољубу Ракићу, учитељу из Јагодине који је био заробљен пресвисла супруга Агница, од глади, туге и страха за четворо изгладнеле мале деце. Децу спасла рођака Мила преневши их, једно по једно, на леђима преко Велике Мораве у Ражањ, код дединог брата, јер је тамо било кукурузног брашна - преживели су. Деда по оцу Радивоје заробљен и одведен у логор у Мађарској, дочекао ослобођење, али убрзо умро нарушеног здравља... Настрадало много рођака... Отворио сам ову страницу готово сигуран у велики одзив блогера, кадли, ево, ја први. Кад се помене Велики рат, нешто ме увек жигне негде око срца. И сад ме жигнуло, ето...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Највећа српска победа
Највећа српска победа
Највећа српска победа
Највећа српска победа
Највећа српска победа

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља