четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:55

Добро скројено одело за једног јунака

Аутор: Зоран Радисављевићсубота, 13.10.2007. у 14:50
Мирослав Јосић Вишњић (Фото Имре Сабо)

ИНТЕРВЈУ
У библиотеци "Српски приповедачи", као прву књигу, "Политика" А. Д. објавила је "Сабране приповетке" Мирослава Јосића Вишњића (1946). У овој књизи су приповетке из збирки: "Лепа Јелена", "Дванаест годова", "Квартет", "Нови годови", "О дуду и гробу", "Приче из трапа" и "Рани радови".

На крају књиге, на готово девет стотина страна, у луксузној опреми, налази се библиографија свих приповедака, библиографија критичких радова о приповеткама и, што је посебна драгоценост, "Живот и прикљученије", аутобиографски запис у шездесет пасуса.

Ове године Јосић је објавио још две књиге: коначну редакцију "Азбучника придева у српској прози", у издању "Народне књиге" и "Писма српским писцима", у којима су писма (има их 13), упућена Стерији, Игњатовићу, Костићу, Матавуљу, Сремцу, Станковићу, Исидори, Вељку, Андрићу, Црњанском, Булатовићу, Михаиловићу и Стевановићу. Овај особит поглед на "историју" српске књижевности, објавиће, до Сајма књига, Матица српска, у новопокренутој библиотеци под именом "Матица".

За збирку "Лепа Јелена" добио је награду "Исидора Секулић", а за "Нове годове" Андрићеву награду. Мирослав Јосић Вишњић је први добитник новоустановљене награде "Вељкова голубица", која се додељује писцима за животно приповедачко дело на "Вељковим данима" у Сомбору. Ова манифестација се ове године први пут организује (13. и 14. октобра).

Књиге са посветама

– Никада до сада мирније и радосније нисам примио вест да сам добио књижевну награду. Сад знам да имам признање које могу да ставим на прво, на челно место: због тога што није везано само за једну књигу, због тога што је Вељко Петровић ("салашар у књижевном атару") први живи писац којег сам срео, због тога што је приповетка прва људска уметничка творевина, због тога што та награда носи име "Вељкова голубица". "Голубица" је књижевни печат на приповедачком разбоју од 106 нити или жица које потписујем.

Моји Стапарци, а сви знају да је Сомбор, звани Раванград, поред мојег родног Стапара, од далеке 1878. пуштају у небеса светски признате голубове летаче који имају бело око, коцкасту главу и гиздаво држање, који из прокљуцнуте љуске излазе у три варијанте: срцасти, ервеши и једнобојни, међу којима су најлепши они цигласти. Јунакиња заносне Вељкове приче "Голубица са црним срцем" шиндивила и мангупче Дарча Мороквашићева има цигласта колена. Сад могу стапарског летача да спарим са сомборском голубицом. Кад он нагази њено мало пернато срце на леђима, добићу младунце који ће цептети од жеље да лете и кроз облаке.

Приповетке и настају у заносном лету, у стрмоглаву, док срце лудачки бије. У спаривању маште и стварности. Ко их није писао, тај не зна за страст, за муке и радости стварања књижевног света – истиче Мирослав Јосић Вишњић.

Прво крштење "Сабраних приповедака", прво књижевно вече, организовано је на "Госпојинским данима" у Стапару, пред седамдесетак слушалаца. Говорили су критичари Марко Недић и Радивој Стоканов, а у име издавача директор Зоран Вацић и уредник Јова Вукелић. Стапарци су гостима спремили прави љуткасти овчији паприкаш за који кажу да га ниси јео ако бар једну флеку не понесеш на кошуљи.

"Сабране приповетке" су посвећене српским приповедачима: Јаши, Стеви, Бори, Вељку, Иви, Сими и Исидори. Питамо писца да ли су то његови приповедачки узори?

– Свака моја књига има посвету (или бар мото у стиховима). Кад одлучим да нешто објавим, онда то упутим на одређену адресу. А најчешће и док пишем мислим на оне којима посвећујем тај рукопис. У посветама су моји најближи и пријатељи, они које волим, али и важни српски писци. Одавно знам да једино од значајних писаца можеш понешто и да научиш. А кад озбиљно размислим, свака моја књига посвећена је – читаоцима. Први текст у мојим "Сабраним приповеткама" је "Писмо Читаоцу".

О Јосићевим књигама писали су наши најзначајнији књижевни критичари. Да ли је било и негативних осврта?

– За четири деценије о мојој прози објављено је неколико стотина критичких текстова и пет зборника. Не знам колико је студената писало семинарске радове или магистрирало у Србији и иностранству, а ових дана један наш критичар треба да докторира на мојој прози. Само прошле године објављена су два зборника са шездесетак текстова: "Венац критичких радова" и "Златни век Мирослава Јосића Вишњића". Нико није ни кобајаги негативно писао о мојим књигама, критичари су ме углавном мазили, подвлачили оно лирско у мојој прози и наглашено истицали мој језик и стил.

Има тек два-три новинска текста у којима људи са маргине нешто као приговарају, гунђају и паметују, не знам по чијој наруџбини.

Јосић ће бити уредник новопокренуте библиотеке "Српски приповедачи". Који ће се све писци наћи у овој престижној колекцији?

– Радује ме што су моје "Сабране приповетке", као прва књига, на челу библиотеке "Српски приповедачи" у којој ће, под кровом "Политике" А. Д. у наредних неколико година бити објављене у истим корицама сабране приповетке таквих мајстора какви су В. Петровић, И. Андрић, Д. Михаиловић, С. Сремац, С. Матавуљ, И. Секулић, Г. Божовић, Б. Станковић, М. Павић и други српски писци, а и млађи би требало да дођу у то коло.

Најжилавији жанр

Можда ће неки приповедачи добити и два тома, а можда ће у једном тому бити и по три приповедача. Све те књиге треба да буду штампане на око хиљаду страна, да обухвате и оне приче које нису објављене у делима, да имају добар преговор који треба да потпишу врхунски тумачи, те да донесу и библиографију књига и прича.

Идеја и смисао библиотеке "Српски приповедачи" је у томе да се на једном месту нађе све оно што вреди у српској приповедачкој уметности, па се надам да ће и Министарство културе и добротвори одрешити кесу. Осим "Српске књижевности у сто књига", едиције коју су водиле две националне куће: Српска књижевна задруга и Матица српска, ми нисмо имали библиотека које сабирају и поново вреднују српску књижевност.

Пре неколико деценија Нолит је објавио романе, драме и путописе, а стихови и приповетке остали су у запећку.

Српски писци су у последња два века, најчувенији управо по приповеткама. Писали су их и значајни песници, романописци, есејисти?

– Одавно мислим да је приповетка најжилавији и најостваренији жанр у српској књижевности. Сви важни српски писци писали су и приповетке. За "Вељкове дане" у Сомбору смислио сам и ја дефиницију приповетке: "Добро скројено одело за једног јунака" – каже Мирослав Јосић Вишњић.


Коментари0
ed59c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља