Бољевац – Тимочки Ртањ, изнад Бољевца, надалеко је познат по афродизијачкој травци од које се, ко зна откад, справља чувени ртањски чај. Све до ове године чувене су биле и организоване бербе „ртањског чаја“, у августу и септембру, али – стигла је и званична забрана надлежних из Београда да се са бербом на Ртњу престане. Зато што је „мушка травка“, која успева само овде, забрињавајуће проређена. Радознали и халапљиви чупали су је, нестручно, из корена. Коначно, биће заштићена док се не опорави.
„Најмушкија” тимочка планина, са препознатљивом горостасном купом, као да се снуждила. Без веселих берача и брендовите миришљаве травке. А чинило се да је чудотворна „сатуреја китаибели“ неуништива. Још су у живом сећању многих природољубаца оне године када је бољевачки комбинат „Ртањ“ доводио овамо више од стотину берача у једном дану, и како су они, предвођени др Бојаном Милојевић са београдског Института за лековито биље „Јосиф Панчић“, стручно (маказама и ножевима) за седам часова убирали и до 100 килограма дугуљастих травки са плавичастим цветовима.
Било је тог биља довољно и за бољевачки комбинат и за бераче и њихове кућне апотеке. Било је и хвалоспева биљци, смеха и досетки. Наводно је у стара времена било забрањено поповима да употребљавају ову биљку. Због искушења. Некадашњи директор комбината „Ртањ“ Војислав Вијоровић смислио је и ефектну рекламу за ртањски афродизијак (кад и „веп“ откаже/ ртањски чај помаже), а увелико се причало и о експериментима са плантажним узгојем ове биљке. Али, у ратним годинама и годинама блокада и санкција, заборављени су експерименти и она фабрика за прераду лековитог биља, која се увелико градила у бољевачком селу Валакоњу. За градњу те фабрике у првој еколошкој општини у Србији, која је сада у парлогу, интересовали су се и „Галеника“ и „Здравље“, здравствени институти, козметичке фабрике.
Није баш најизвесније да ртањски чај свакоме помаже „у оним стварима“, али је доказано да изузетно делује код великог кашља, слабог апетита, стомачних тегоба, нервне напетости. Поменута др Бојана Милојевић између 1971. и 1975. године проучавала је биљни свет Ртња по специјалном америчком програму и одбранила докторску дисертацију. Причала је и како је једном свом комшији овом биљком излечила рак простате.
Позната научница умрла је у позним годинама. Нико више овде не обучава бераче. Умножава се стихија, у берби и промету. Ипак, надлежни су, коначно, уважили вапај из утицајног зајечарског Удружења љубитеља природе „Мелиса“. На Ртањ су упућени и инспектори.
А у поменутој „Мелиси“, која постоји већ две деценије, и званично су нам потврдили да је ртањски чај стављен под заштиту. Забрањена је, рекли су нам, и берба жуте линцуре на Старој планини. Обнародована је и заштита горке детелине, медвеђег грожђа, жалфије, милодуха и смиља. Донедавно је пред истребљењем био и гороцвет (адонис) у околини Сокобање.
У зајечарском удружењу кажу да све чине да свака од 250 врста самониклог лековитог биља на тимочком подручју буде заштићена. Срећом, „Мелиса“ није усамљена. Основано је и удружење „Мелем“ у Бору и удружење „Др Јован Туцаков“ у Сокобањи. Да се природа заштити од биљождера гросиста.
Стојан Тодоровић
