уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:52

Леди Пеџет и њени Срби

Аутор: Слободан Кљакићуторак, 23.09.2008. у 22:00
Леди Пеџет у Првом светском рату

„Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”

Неколико дана пре него што је преминула пре пола века, 24. септембра 1958, ове речи је изговорила леди Лејла Пеџет (рођена 1881), енглеска племкиња, велика српска добротворка, пожртвована болничарка у време Првог светског рата, која је после Другог светског рата Србима, сада политичким избеглицама, широм отворила врата свог имања и више од четрдесет одаја замка „Варен хауз”.

Како је написао Коста Ст. Павловић годину дана после њене смрти, „леди Пеџет је у свом животу имала три љубави: љубав за птицама, љубав за цвећем и љубав за Србима”.

Као супруга британског посланика у Србији, сер Рафа Пеџета, млада леди Пеџет је стигла у Београд 1910. године. У Првом балканском рату леди Пеџет се одмах посветила бризи о другима, постала је једна од првих добровољних болничарки у војним болницама у Београду. Уз бригу за рањене, њена свакодневица су постали и рибање подова или изношење окрвављеног рубља. Поновило се то и у Другом балканском рату, после кога се са супругом, коме је у Београду 1913. престала служба, вратила у Лондон.

Када је букнуо Први светски рат, после битака на Церу и Колубари, у новембру 1914. године, леди Пеџет се с великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом, преко Солуна, обрела у Скопљу. Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници, у марту 1915. и сама је оболела од ове опаке болести, као једна од последњих жртава епидемије. Лебдећи између живота и смрти, леди Пеџет је ипак прездравила и у мају отпутовала на опоравак у Швајцарску.

Вратила се у Скопље већ у јулу, опет је управљала болницом, а када се српска војска повукла, остала је у том граду, сада под бугарским окупатором, уз рањенике који нису могли да се евакуишу. Одбила је захтеве свог мужа и старог оца да са српском војском одступи преко Албаније.

Када су последњи рањеници напустили скопску болницу, у фебруару 1916. године, леди Пеџет се вратила у Енглеску. Скрасила се на свом имању недалеко од Лондона, где је у огромном парку неговала цвеће и хранила птице.

Свакако је пратила победоносни поход српске војске и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али се у својој скромности и повучености, чак стидљивости, није наметала оданим пријатељима. Случај је хтео да на њен 53. рођендан, 9. октобра 1934. године, у атентату у Марсељу погине краљ Александар Карађорђевић. Дошла је у Београд на сахрану монарха, после чега се опет повукла у тишину свог имања, да би током Другог светског рата у својој кући отворила велику болницу, уздржавајући се од било каквих коментара ратне ситуације у Југославији.

А онда је, у миру, пошто је рат окончан, њено имање постало средиште окупљања српских политичких избеглица. „Ја сам уз оне који претпостављају изгнанство сужањству. Њима је моја кућа отворена”, рекла је у некој прилици леди Пеџет, дајући све од себе да помогне знаним и незнаним из „њене Србије”. Помогла је Милошу Црњанском да добије енглеско држављанство, осим што је извесно време и становао у њеном замку. У свом доброчинитељству леди Пеџет је дала пресудну новчану помоћ за уређењу Српске цркве и Српског клуба у Лондону, а у цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.

Коста Ст. Павловић пише да је „на Србе потрошила сву своју готовину, продала је кућу у којој је одрасла, век вековала, за коју су биле везане толике успомене, отуђила је парк који је толико волела, цвеће које је неговала, птице које је зором свакодневно хранила, али је својим Србима претходно приредила опроштајно вече, примила их је последњи пут и угостила како је само она умела”.

Недуго затим, леди Пеџет је преминула, притиснута пред крај живота једино мишљу да ли ће је њени Срби заборавити.

Ваљда се то није догодило.


Коментари16
731e1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zorica
Ovaj tekst sam pronasla u potrazi za vise informacija o Skotskim sestrama, Pegi i Makenli, koje su, prema clanku Mir Jam negovale moga dedu, porucnika Savica, rekovalescenta sa Fronta. Bio je smesten u XXXVI bolnici u Vertekopu. Prica je simpaticna. Ako neko ima dodatne informacije o njima i radu bolnice, molila bih da mi ih prosledi. Unapred hvala.
ljubica krstic
Za Sremicu - hvala Vam na obavestenju, na zalost, tek sad sam videla Vasu poruku, pa Vi moju verovatno necete. Simpaticno mi je ovo, sto ste mi bas Vi odgovorili, jer i ja sam po majci Sremica, sada u Berlinu. Imam knjigu koju mi savetujete i mogu Vam reci da mi se nije mnogo svidela. Uostalom, ne znam kako neko moze da provede u Srbiji samo 3-4 dana, za to vreme je onoliko "proputuje" i onda napise jos onako debelu knjigu (a nije ni prevedena kod nas u celini, znaci jos je deblja!), kao autorka "Jagnjeta". Imala sam utisak da se jednostavno zaljubila u S. Vinavera s kojim je tad putovala! To me ne cudi mnogo, jer je bio poznat kao pametan i sarmantan, ali ni ta vrsta engleske arogancije. Zelim Vam sve najbolje! Cesto mi se svidjaju Vasi komentari! Pozdrav!
Sl. P.
Веома озбиљно и одмах треба прихватити предлоге претходних коментатора, биће свакако још добрих идеја, како се никада не би заборавила имена оних који су нас за живота задужили, помажући нашем нороду у најтрагичнијим историјским тренуцима. То је случај са болничаркама које су добровољно дошле из Емглеске. Лечећи наше рањенике и болесне војнике, биле су и саме жртве опаких болести. Подавно сам размишљао да би требало да у великом броју наших градова забележимо њихова имена, да их памате све генерације наших људи. Чак сам и на страницама ових коментара предложио, у време преименовања улица, да би требало да улице у нашим градовима назовемо: Улица Сестара енглеске, или Улица Енглеских болничарки, али и Улица Лејди Пеџет, па и по имену сваке од знаних болничарки које су своје животе жртвовале за за Србију. Вечна им захвалост, с поштовањем за њихову храброст и жртву, уз извињење што до сада тако нешто нисмо до сада учинили, ваш Сл.П.
rusmir čohodar
Крагујевац памти Елизабет Роуз која је као и Ledi Pedžet несебично помагала Србима као болничарка у време Првог светског рата.Елизабет Роуз сахранјена је наКрагујевачком гроблју.Србија треба вечно да памти ове жене и многе друге пријателје из прошлости. Предлажем да о овви женама пријателјима и херојима пишете у неком фелјтону.
Nina S
Lep clanak i ne treba zaboraviti srpsku dobrotvorku.Treba pisati i o Jozefu Sulcu,nemackom vojniku koji je odbio da strelja kragujevacke djake i koji je ubijen zato zajedno sa njima.To su izuzetni ljudi koji su imali svoju individualnu odgovornost i savest i nisu se povodili za misljenjem svog politickog i komandnog vrha,ljudi koji su pre svega imali dusu i srce...i imali neki Remarkovski odnos prema ratu a koji se sada malo pominje,a to je odnos prema civilima ,deci i zenama suprotne strane ,tudjem narodu ...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља