уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:46

Вечити избеглица са чувене фотографије

Аутор: Славиша Сабљићсреда, 24.09.2008. у 22:00
Мајка Милица са сином Бранком на леђима и кћерком Драгицом (Фото Жорж Скригин)

Градишка – Причу о Бранку Тепићу почео је да пише познати ратни репортер и хроничар тешког времена Другог светског рата Жорж Скригин. Он је тада, фотографијом која је обишла свет, несрећном дечаку најавио судбину вечитог избеглице.

– Мајка Милица са мојом две године старијом сестром Драгицом, због претњи усташа, у пролеће четрдесет и друге, из Козарске Дубице избегла је у Гарешницу у Мославини. Тамо сам ја и угледао свет, и то само месец дана после погибије мога оца, такође Бранка. Био је борац Козарског одреда којим је командовао легендарни Младен Стојановић – почиње Бранко своју тужну исповест.

Милица се са своје двоје нејачи, четрдесет и четврте, враћа на Козару. У родни Комленац. Ту, у сабласној тишини, затиче згариште куће коју је пре две године морала да напусти.

Сирота жена ништа друго није ни могла већ да са нама тумара Козаром, од села до села, тражећи кору хлеба и место где ће преноћити. Сваких месец дана троје несрећника било је под другим, туђим кровом...

– За једне од тих бежанија, мајку Милицу која је мене, и торбу кићеницу, носила на леђима, а сестру водила за руку, у пролеће четрдесет и четврте, негде око Кнежице код Дубице, пресреће Скригин. Ту Жорж, а потврдили су то касније и публицисти Драгоја Лукић и Гојко Бановић, прави своју велику фотографију. Њоме ми је одредио пут којим, ево, и данас идем. Одредио ми је пут избеглице који се никада није скрасио тамо где су му корени – уздише Бранко.

По завршетку рата мајка се коначно враћа у Комленац. Скрхана болом и изнемогла од лутања Козаром, Крајином и Мославином, ту подиже све што се из пепела могло подићи. Ни три године није прошло, а несрећна мајка умире у трошној изби коју је с муком подигла... Бранко са сестром Драгицом, после мајчине смрти, одлази у Дубицу код ујака Марка Влајнића.

– Ујак нас храни, а тадашња држава школује. Ту и завршавам основну и средњу школу... Шездесет и друге године уписујем се на Педагошку академију у Петрињи. Завршавам је и три године касније почињем да радим као наставник биологије и хемије у месту Градуса код Сиска – опет ће Бранко.

Ту Бранко упознаје своју Миљу која је са њим радила у истој школи и венчавају се. Две године касније, коначно срећни родитељи добијају сина Предрага, а шездесет и девете близанце Ненада и Биљану.

– Живели смо добро. Срећи није било краја. Седамдесет и прве запошљавам се у „Гавриловићу”. Прелазимо у Сисак. Ту сам остао све до деведесет и прве, када је, и у нашем крају, све мирисало на ново зло време. Одмах бежимо у ону викендицу у Градусу. У Сисак се више нисмо враћали пошто нам је тамо све већ било одузето. И стан и све што смо уз њега и у њему имали – наставља Бранко своју причу.

(/slika2)А онда? У пролеће деведесет и пете пада западна Славонија. Бранко и његови опет у избеглиштво. Поново пут Козаре. С Миљом, сином Ненадом, снахом Олгицом и унуцима, тешке дане и године избеглиштва, поред свога добра у Хрватској, проводи опет под туђим кровом у Градишки. И тако све до пре пет година, када се са Миљом враћа у Хрватску. У ону стару, сада обновљену викендицу.

Сестра Драгица је умрла осамдесет и треће. Сахрањена је у Совијаку код Горњих Подградаца... Али на свет је дошло и петоро унучади. И кућа коју је у Градишци подигао син Ненад... И неки нови живот вечитог избеглице Бранка Тепића.

Данас се Бранко често и радо сети свог сусрета са Бранком Ћопићем... Обиђе и споменик на Мраковици на коме је уклесано очево име... Често гледа и ону Скригинову фотографију која се и данас налази у Музеју холокауста у Аушвицу...

– Како би било лепо да се данас појави неки нови Скригин, па да мојим унуцима, својом фотографијом, најави мир, срећу и извеснију будућност. А не као што је то урадио мени онај стари, ратни, Скригин, тешке и несрећне четрдесет и четврте – на крају ће Бранко Тепић.


Коментари18
468aa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marica J
Tuga i jad majke kojoj se utroba para od bola za svakim grobom koji je iza sebe ostavila i decom kojoj je morala dati obrok i zagrljaj, je zivot svake Srpske majke vekovima unazad. I moja porodica sa oceve strane je pokosena tragedijom u toku prvog-drugog-gradjanskog i ko za josh koliko ratova na vidiku. I mog oca je majka u rukama vodila po planinama Bosne i sahranila jedno nejako musko tek rodjeno cedo ispod mlade kruske. To je sve cega se moj otac seca. Plakala je neutesno godinama za neznanim grobom deteta a da ne govorim o pozrtvovanosti te zene u godinama koje su kasnije dolazile. Kada je moj otac polazio za Srbiju na studije, stara majka je rekla da se nikada vise ne vrati za Bosnu. Te davne 1962g ona je znala mnogo vise neko mi sada. Znala je da ce biti novih ratova i da ce zla krv i ljubomora ljude pokositi i oduzeti im tesko stecen mir. Ono sto nije znala je da ce se on vratiti da pomogne svom narodu kao lekar u jednoj improvizovanoj bolnici na Papuku u najgorem momentu gradjanskog rata. Vratio se u svoju Srbiju nakon godinu dana, senka od coveka. ono za cim znam da je pustio suzu nedavno je tuzna sudbina grobova svojih roditelja. Plakao je tiho, muski kako to samo jedan pravi sin svoje majke ume. Svi znaju u malom gradu u Sumadiji da je on Bosanac, nikada mu niko nije rekao nista lose, ili ga nedaj boze pogledao popreko.U Bosni vise nista nema, sve je spaljeno kao i crkva na hrvatsko-bosanskoj granici u kojoj je krten. Neko se potrudio da nas nema u spisima, neko brise istinu i prekraja istoriju. Taj isti zaboravlja da se kolo istine i srece ipak okrece. Pozdrav.
Zvjezdan
I ja sam izbeglica. Moja baka po majci je takođe celi NOB provela u zbegovima po ličkim šumama. Pod stare dane je iskusila i "Oluju", a muž joj je bio zarobljen i mučen, mesec dana se nije znalo šta je s njim. Šest godina sam ovde bio apatrid, dok nismo našli "vezu". Mojoj porodici je oduzeto stanarsko pravo i efektno sprečen pristup ostaloj imovini oko deset godina. Na kraju je sve rasprodato za bagatelu. Ipak, želeo sam da bacim svetlo na drugu stranu novčića. Prvo, u kuću babe i dede je useljena izbeglička porodica iz Bosne, Hrvati. Možete da pretpostavite zašto su napustili Bosansku krajinu. Drugo, kada je hrvatska vojska zaposela Krajinu, tamo su našli samo par stotina Hrvata, iako su oni pre rata činili preko 40 odsto stanovništva. To je činjenica, ali se prećutkuje zarad potenciranja "najvećeg etničkog čišćenja od Drugog svetskog rata". Solidaran sam sa svojim sapatnicima, izbeglicama svih boja i etničkih identiteta. Nemam ništa zajedničko sa ljudima pripadnicima istog naroda ili religije, koji su isterivali nekoga iz doma ili ga terorisali na neki način. Upućeniji znaju da su mnogi ljudi tokom prošlog rata i posle njega morali da beže, ili čak stradali, zato što su se suprotstavili moćnicima i vođama "svog naroda", i zbog toga bili proglašeni izdajnicima...
Ines
Gospodine Tipšin ,isprika je prihvaćena .Žao mi je ako Vas neke rane još toliko jako bole. Ali ja samo želim da gospodinu Branku damo podršku za novi početak .S poštovanjem .
Tipšin
Izvinjavam se,gospođo Ines,da sam znao da je vaš deda bio među onih dva posto Hrvata koji u Drugom svetskom ratu nisu podržavali ustaški pokret,ne bih napisao onakav komentar.
Ines
Gospodine Tipšin ,znam ja dobro tko su ustaše jer su mi ubili djeda .Drugi djed mi je uspio pobjeći kada su ga četnici vodili na klanje . Svakome je na svijetu najljepše tamo gdje mu je kuća pa se gospodin Branko ne bi vraćao negdje gdje nije na svome i vjerojatno iz razloga što se razočarao kao i mnogi izbjeglice ,u dobrodošlicu koju su mu pružili u Srbiji ,na žalost puno je takovih priča . Ja i dalje želim dobrodošlicu svima koji se vrate na svoje.I ne dijelim ljude po grijehovima načinjenim od rodbine u dalekoj prošlosti .Samo kroz budućnost imamo šansu za život i suživot!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља