уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:11

Доле клавири, гитаре и мандолине

Аутор: Љубомир Симовићпетак, 26.09.2008. у 22:00
Раде Драинац

Први непосреднији сусрет са Драинчевом поезијом доживео сам у јесен 1955. године, када сам дошао на студије у Београд. Тек ту, у тада веома богатим антикварницама, могле су се наћи књиге које се у нашим провинцијским забитима нису могле добити ни за лек: предратна издања Милоша Црњанског, Растка Петровића, Момчила Настасијевића, Рада Драинца. Сећам се да је тада група млађих песника, која се окупљала у чувеној „Прешерновој клети”, с највећом страшћу неговала култ песника из Топлице. Тачније речено, култ таквог типа песника, боема и бунтовника, какви су и сами покушавали да буду. Ја сам тада највише волео стихове Црњанског, Растка Петровића, Рембоа, Аполинера. Што значи да сам, читајући Растка и Аполинера, био на путу да откријем и Драинца.

Први сусрет са Драинчевом поезијом морао је бити збуњујући: у њој је све било ново и неочекивано. Свака је песма била програмска, а побуна је била цео програм. На први поглед је било очигледно да се Драинац буни против академизма, против ћифтинског морала, против малограђанске етике и естетике. На који начин се буни? На онај најефикаснији и најризичнији начин: скандалом, провокацијом, шоковима. Себе је прогласио за „непријатеља академија, цркава и музеја”, викао је: „Доле клавири, гитаре и мандолине”. Писао је да „треба пљунути у браду Фројду и Бергсону”, и да „динамитом треба разнети овај бордел цивилизације” и „коњушницу културе”. Да то не би урадили други, сам је себе прогласио за „пијанца”, „коцкара”, за „ироничара и пљувача”, за „апаша”, „порочног љубавника” и „вагабунда”. За своје друштво је изабрао „стрвинара, песника, зидара и скупљача крпа”, а за своју публику прогласио је кочијаше, служавке, портире и коње. Његов Амор је „пацов у вешерници”, његов „нови Аполон је румунски џокеј”, његова муза је, како сам каже, „једна ординарна дроља”, а своју лиру је направио „од празне конзерве са ђубрета”. Као да гледа неки велелепни Сунчев залазак, или врхове Хималаја, или Кеопсову пирамиду, или неко од светских чуда, он одушевљено узвикује: „Какав реалистичан измет на моме тањиру!” И таман што сте помислили да сте оно најдрастичније претурили преко главе, он пред вас изнесе нешто још драстичније:

Банкар дебела свиња

Бакалинове бубреге једе из тањира.

Његова поезија је препуна свега онога што провоцира, вређа, шокира и скандализује. Он је у поезију увео писоаре и јавне куће, а јавности је представио и своју мансарду, у којој „као једини портре на зиду виси стари капут и велурске панталоне”, и у којој „бели кишобран” његове „одбегле драге... служи уместо абажура”. То што себе често проглашава за генија не смета му да каже – можда опет да то не би урадили други – како је „изгубио... пола века у писању слабих стихова”, да каже како је његова поезија „млака као јулске баруштине”, и да је цео његов живот био „ђубриште под маском поезије и лиризма”. Да ли је ово самокритика или кокетерија? Шта је истина а шта је лаж? Шта је лице а шта је маска, шта је шминка? Је ли његова побуна заиста побуна или је само парада и поза?

Током година, кад год сам се враћао Драинчевим књигама, све упорније ми се наметало једно необично питање: ко је Раде Драинац? И, како су године пролазиле, све убедљивијим ми се чинио следећи одговор: Раде Драинац је књижевни лик, књижевни јунак, кога је измислио, створио, написао, Радојко Јовановић из Трбња.

Као што је Фернандо Песоа измислио песнике Алвара де Кампуша, или Алберта Кајера, или Рикарда Реиса, и уместо њих написао, и под њиховим именима објавио, „њихова” песничка дела; и као што је наш сликар Душан Оташевић створио сликара Илију Димића, чију је биографију измислио Бранко Вучићевић, а чији је сликарски опус насликао сам Оташевић, тако је и Радојко Јовановић измислио и створио Рада Драинца: дао му је име, лик, карактер, биографију, песничко дело, улогу, послање и задатак. Какав задатак? Да се буни, да шокира, да провоцира, да скандализује, да глуми, да у глуми – као и у свему другом – претерује, а најчешће, и с највећим задовољством, да прелази границе такозваног доброг укуса. Једном речју, задатак Рада Драинца је био да ради све оно што није могао да ради Радојко Јовановић, и да буде све оно што није могао да буде Радојко Јовановић. Могли бисмо чак казати да је Раде Драинац ослобођени Радојко Јовановић.

Раде Драинац је храбро и доследно играо улогу која му је намењена. Стављао је на лице најшокантније маске, мазао дебеле слојеве најпровокативније шминке; тако маскиран претварао се у највећег путника и у најкосмополитскијег песника за кога зна српска поезија: у његовим песмама се диме Париз и Ливерпул, цвета Фиренца, из мора израњају Фиџи, Самоа, Маршалска острва и Меланезијски архипелаг. Драинац се у Сајгону или на Новој Гвинеји осећа, наводно, као код куће. Све то делује као велики ватромет који се не гаси, као џиновска декорација и сценографија, које засењују. Међутим, иза тих засењујућих џиновских панорама појављају се, много драгоценији, проблесци аутентичне поезије. Тих проблесака можда највише има у песми под речитим насловом „Кад песник без лажних стихова у срцу приспе у родни крај”. У тој драгоценој песми видимо „вране на сунцокрету”, „Месец у боци ракије”, „црне перунике”, а пред нас искрсава и један колосалан „калуђер пун бува”. Неки од ових стихова можда наговештавају и неке од слика Боже Илића.

Током целог свог живота, сваком својом песмом, сваким својим текстом, Драинац се трудио да нас изненади и шокира. Међутим, он ће нас највише изненадити онда кад проговори мирно и природно, без позе, афектације и претеривања. На уму имам једну од његових предсмртних песама, под насловом „Нирвана”:

Шумне ноћи ко јавори сињи

Тамом гробном леже ми на длану.

Болестан сам много, много.

Једину звезду у овој пустињи,

Видим своју рану.

Овај шампион скандала, позе и провокације одједном каже нешто једноставно: „Болестан сам много, много”. И шокира нас том једноставношћу. Као да су, у суочењу са смрћу, спале све маске, и као да је скинута сва шминка. Има тренутака кад помишљам да је цела Драинчева поезија, пуна буке и беса, егзотике и космополитизма, шмире и афектације, написана зато да би дала тежину овом једноставном стиху, и да би га учинила потресним. Стихови „Нирване” указују ми се као неочекивана поента целокупне Драинчеве поезије. Она рана, која је једина звезда, обасјава нам неке непознате и затамњене пределе у Драинчевом песничком свету.


Коментари1
42bc3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Леле!
А ко је тај Дринчић из наслова чланка?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља