понедељак, 28.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 26.09.2008. у 22:00 Слободан – Гиша Богуновић

Стаклена коцка на калдрми

Хоће ли се десити чудо: Скадарлија данас (Фото П. Павловић)

Скадарлија се запустила и копни. Кроз улицу у којој се некад живело, ноћивало, данас се само пролази; препуштена посетиоцима, гостима, незнанцима, из ње су некуд отишли њени становници. Више не као чвориште и шеталиште, она је данас тек пречица – надомак Улице Страхињића бана.

Остављена без духовне оријентације, без знања како и куда с њом, без живог културног напора и тенденције, без искрене бриге, без домаћина. Свагда полупразна, држи се на слабашним косницима свог боемског мита и дионизијске прошлости, отрајава у причама пензионисаних конобара којима су у густини роштиљског дима сви гости у славно доба изгледали исто.

Скадарлија је данас тек место митске измаглице, лажног ексклузивитета, коме је ту понајмање место, намерно да наплати своју највећу вредност – недирнутост својих простора. Но зидови скадарлијских кафана више не говоре, дух места је одлутао са онима који су јој давали посебност и градили идентитет. Препуштен комерцијализацији, податан и усиљен, скадарлијски дух је нестао.

Остао је декор за драмску радњу која тек предстоји.

Еутаназија

И управо зато што је тај дух заћутао, што нема бранитеља, становника и бораца скадарлијских, негде и некако је одлучено да убрзо не буде ни саме Скадарлије. Из транзицијског бубња извучени су бројни добитници, свежи власници скадарлијске пропасти: кафићи, туђа тела Скадарлије, страни конзорцијуми, нове газде, коцкарница, хотел. Модерни трговац би још да наплати давнашњи сјај Скадарлије, али што више граби мање хвата и свестан је да му рачун неће бити позамашан. У конфузији противречних мисли и интереса, распет између жеље да заради и нејасног појма о вредности и очувању Скадарлије, он ће најпре Скадарлију срушити.

(/slika2)Дуго времена се у Скадарској и око ње није дало градити. Одлука да се пред крај прошлог века у делу Бипове пиваре, у простору изванредних могућности, готово хтонског и хистрионског зрачења, подигне тржни центар „Скадарлија под кровом” започет је архитектонским, а окончан потпуним финансијским дебаклом. Али убрзо и читав фабрички простор бива продат у бесцење, за цену неколико дедињских вила, све са својим вековним индустријским наслеђем и природним богатством – старом котларницом, лагумима, изворима питке и термалне воде. Скадарлија данас чека да хектар и по заштићеног блока између Зетске, Цетињске и Душанове буде испуњен „мултифункционалним садржајима”. О Скадарску ће се ослонити гигантски сусед, два хотела, тржни и бизнис центар, ресторани, гаража, све ће се то у више нивоа растворити под земљом и над земљом на педесет хиљада квадрата, споља превучених стаклом. Тобожња брига према заштићеном амбијенту биће изражена очувањем куле старе пиваре, каптирањем скадарлијских извора, обнављањем два зида Бајлонијеве фабрике... Маколико неко желео спој са затеченим, биће то кобан судар са Скадарлијом, засигурно и њен крај. Да би некако ублажили последице судара, а породицу болесника припремили на најгоре, пројектанти су предвидели да се кафана „Стара Скадарлија” одене у стаклену коцку. Јер и подухват је, истини за вољу, немогућ: како помирити стакло и калдрму?

 Капитал и његова мера

Некадашњи анекс кафане „Два јелена” данас је коцкарница, слот клуб. Вероватно зато што је добио нове и окретне власнике, али и зато што је „просторно историјско-културна целина Скадарлије” само низ речи којима су попуњени прашњави елаборати. Чињеница да та кућа, осим архитектонских, поседује и одређене симболичке и амбијенталне вредности, а данас, после четрдесет година трајања, што не и историјске, за власнике, као и за оне који одлучују о заштити културних добара, нема никакву важност. Подигнута је на прагу златног доба Скадарлије, крајем шездесетих година, по пројекту Угљеше Богуновића – архитекте који се вредно и добро више од две деценије предавао њеном очувању, веселио сваком спасеном и оживљеном скадарлијском кутку. Сва у малом приземљу, без спрата и са отвореном баштом под ћерамидним кровом, саздана је питомо, по прописима, у сазвучју са амбијентом. Несхватљиво јесте, али напрасно је откривено да је подигнута ван регулације и да је треба срушити. Истина је, као и увек, простија: биће срушена ради седам нових соба једног хотела, који се, испотиха, последњих година удевао у залеђе „Два јелена” и куће Ђуре Јакшића.

Ништа зато што је разлог да се проширује хотел безмерно слабији од разлога да се сачува кућа, бар у Скадарлији. Ништа зато што ће се проширени хотел, већ сад рогобатан и превелик у том дворишту, када се уздигне на рушевинама старије куће, и када се докопа улице, узвисити и над свим приземницама те уличне стране – над Спасојевићевом пекаром, над кафанама „Златни бокал”, „Два јелена” и „Има дана”, над суседном Ђурином кућом. Не мари што ће својом величином успоставити нови висински и волуметријски поредак у Скадарској и примером ободрити садашње и будуће власнике приземница да и они потраже пут да своју имовину надограде спратовима и поткровљима. Не мари такође што ће рушењем „Два јелена” бити демонстративно бачена под ноге свака племенита обазривост реконструкције, презервације, реминисценције, ревитализације, и бити поништени напори многих који су изгарали за сваки камен или светиљку у крошњи дрвета Скадарлије.

Питања јесу: какав је то програм заштите једне амбијенталне целине који допушта на десетине хиљада новоизграђених квадрата у Скадарлији? Откуд толико лакоће и спремности да се газе принципи који су стварани деценијама? Хоће ли се сваком инвеститору вољном да „улаже” допустити да удешава лице старог Београда по мери свога капитала? Зашто му у сусрет излазе управо они који би требало да га у томе подуче, усмере, ако треба и одврате: власт, заштитари, урбанисти, удружење архитеката…?

Сада је једино на грађанима Београда да одлуче хоће ли Скадарлија бити неславни пример стања друштвене аномије, моралне дезоријентације, безидејности, ваљда не и подмитљивости. Или ће се можда десити чудо: пробудиће се савест јавности, отпушиће се транзицијски вредносни вакуум запушен камарама новца – и Скадарлија ће бити спасена од пропасти.

Коментари1
2056b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

јанко јанковић
Судећи по тексту чини се да једна давно изречена мисао Душка Радовића: "Београд су градили они који га не воле" налази у потпуности своју потврду. Штета што је Душко у праву.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља