четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:04

Шта је Стиглиц стварно рекао

Аутор: Борис Беговићуторак, 30.09.2008. у 22:00
Заборавио шта је некад писао: Џозеф Стиглиц (Фото АФП)

Колико пута сте чули људе који сами себе називају антиглобалистима да на аргументе друге стране одговарају реченицом која почиње са „Али Џозеф Стиглиц каже!”? Хајде да видимошта то Стиглиц заиста каже. Шта је његова алтернатива Вашингтонском консензусу? То најбоље може да се сагледа у његовим тезама изложеним на конференцији у Барселони 2004. године посвећеним „ревизији” Вашингтонског консензуса. Ево консензуса који предлаже Стиглиц.

1. Консензус не сме да се донесе у Вашингтону, већ у његово доношење треба да се укључе земље у развoју. Одлично, сазнајемо нешто о процесном аспекту ствари – шта, како и где треба да се донесе, али економисте ипак интересује пре свега садржај. Немам ништа против да се консензус постигне и у Бангуију ако треба, али ме брине његов садржај.

2. Треба одбацити начело према коме једна величина одговара свима. Не волим те обућарске метафоре, али кад смо већ код тога, више ми се допада Багватијев одговор-питање: „Да ли то значи да сви треба да идемо боси?”. Да ли то значи да, без обзира на број, лаке мокасине треба носити у Новосибирску зими (или лети, изгледа да је свеједно), а ваљенке у Танзанији? И да завршимо са шустерајем: да ли се може сумњати у емпиријско сазнање да су италијанске ципеле нешто удобније од шпанске чизме?

3. Земљама треба дати простора да експериментишу, да доносе своје сопствене закључке и да искористе управо оно што је за њих најпогодније, предлаже Стиглиц, будући да економска наука још увек није дошла ни до доброг теоријског објашњења, нити емпиријске потврде у многим областима (не знамо које су то), тако да се не могу доносити коначни закључци. Дакле, економска наука није битна, треба да се манемо свега онога што смо научили, што теоријски, што емпиријски у протекла два века (и нешто више) економске науке и да сада опет крећемо испочетка – у експериментисање. А ко то треба да експериментише? Земље то не могу да чине, могу државне власти тих земаља, односно они који се налазе на власти. Управо они, изабрани или самопостављени представници народа, треба да експериментишу. А то значи да се све своди на појединце, који ће неоптерећени знањем и неспутани било каквим моралним ограничењем, попут, на пример, Едварда Кардеља invivo експериментисати све до последњег даха (њиховог) и уводити бесмислице попут репродукционих ланаца, друштвеног договарања и самоуправног споразумевања. Ех, још да је Кардељ знао да ће једног дана нобеловци попут Стиглица „теоријски” да аминују да су они у ствари били у праву. Питање за оне који кажу „Али Џозеф...”: да ли сте спремни да прихватите да Влада Србије експериментише по Вама? Ја нисам!

4. Привредни развој не захтева минималну улогу државе, већ њену уравнотежену улогу. Ту постоји један проблем: минимална улога државе је јако добро дефинисана концепција и зна се тачно каква је то улога државе. Узгред, минимална улога није оно што држави намењује Вашингтонски консензус, али Стиглиц се, у критици оних који се са њим не слажу, и тако не осврће претерано на чињенице. Шта је то уравнотежена улога државе не знамо будући да Стиглиц каже да ће то да варира од земље до земље. Значи Ким Џонг Ил је, можда, унутар новог консензуса.

5. Потребно је да јачају и тржишне и државне институције. Лепо звучи, подсећа ме на оно „треба да радимо као да ће сто година да буде мир и да се спремамо као да ће сутра да буде рат!”. Проблем је у томе што уколико јача Госплан или Савезна планска комисија, онда не само да слабе, него и нестају тржишне институције. Тржишне институције настају спонтано, па једина државна политика која може да подстакне њихово јачање јесте политика слободног тржишта. Једине државне институције које могу да јачају, а да при томе не нарушавају функционисање тржишта јесу оне које предвиђа минимална улога државе, оне које штите слободе, својину и уговоре. Али то крши претходно начело новог консензуса.

6. Не може као циљ да се прихвати само стопа привредног раста, мора да се води рачуна и о расподели дохотка, односно богатства. Она стратегија развоја која не води рачуна о томе није одржива. Није објашњено зашто, али: како лепо звучи! Имам само један мали проблем са овим начелом. Пре много година (деценија) учио сам економику јавног сектора из једног од најбољих уџбеника икада написаних на ту тему. У њему је кристално јасно објашњено да су економска ефикасност (динамички посматрано то је привредни раст) и економска једнакост (као потенцијална апроксимација друштвене правде) противречни циљеви. Такође, објашњени су и механизми који стварају ту противречност, односно објашњено је због чега увећање друштвене правде (умањење економске једнакости) доводи до пада економске ефикасности, односно стопе привредног раста. Не може и једно и друго. Аутор тог легендарног уџбеника је – Џозеф Стиглиц! Изгледа да је заборавио шта је некад писао.

Мени и даље начела Вашингтонског консензуса звуче далеко разумније од онога што „Џозеф Стиглиц каже”. А вама?

Председник Центра за либерално-демократске студије
и професор Правног факултета у Београду


Коментари23
7e77c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ANĐELKA MARJANOVIĆ
Iskrivljena interpretacija Štiglicovih reči. Pročitati ovaj članak je bio čisto gubljenje vremena. Nemate čvrste argumente da me navedete na pitanje "Da li je Štiglic u pravu?" Mlaka kritika .....
Мирољуб Којовић
Колико је било експеримената и сада их има без солидне теоријске подлоге, само на основу убеђења и предубеђења. Сећамо се наравно експеримената квази научника Е.Кардеља онако у живо, али не мислим да је била бесмислица око репро-ланаца, договарања и самоуправног споразумевања. Он за такве ствари није могао рачунати на Нобелову награду (само почасну академску титулу?), али је зато Б.Хорвату за длаку измакла за такве самоуправне доктрине, које смо ми глатко напустили, а други прилагођено себи прихватили (рецимо Јапанци) и нису се покајали. 4. Привредни развој државе и уравнотежена, а не мала улога државе, коју ЏС заговара, ББ одбацује, тврдећи да зна шта је мала улога (заштита слободе, својине и уговора), али не и уравнотежена, будући да ће по ЏС варирати од земње до земље. Ту невидимо нелогичност, напротив, слажемо се са ЏС, само то је у супротности са оним што глобализам Америке, или Еврозаједнице прописују. Зато је било нужно добро прочешљати ССП пре усвајња. Ниједна дискусија у регионланим привредним коморама није стигла пред јавност. То сам предлагао Политици и послао сам прилог АНЕУ/НВО ј РПК Пожаревац, да објави и то није учинила. 5. Јачање тржишта и државних институција, које ЏС препоручује, ББ види само као противуречност и присећа се да је јачање Госплана и Савезне планске комисије значило слабљење тржишних институција. То је било некада давно и превазиђено у самоуправној Југославији, која се борила да дође до ’’уравнотежене улоге државе’’. Али, Југославија је морала да пропадне бар из два ноторна разлога: 1) нашла се на удару Реганове администрације која је започела економски и политички рат са трећим светом, у коме је Југославија имала истакнуто место и 2) Америка је морала да се врати у Европу војно и политички после рушења Берлинског зида, најједноставније, на Балкан, у Југославију и на Косово. У Србији се деценијама проповеда да на Западу нема планирања и да само слободна привреда и тржиште постоје. То једноставно није тако. Садашња збивања
Mирољуб Којовић
Џозеф Стиглиц (ЏС) је рекао неке ствари које смо морали знати још 2001 и пре, али их очигледно ни сада незнамо и управљамо се погрешно. 1. Консензус не сме да се доноси у Вашингтону. ББ погрешно разуме суштину ЏС става, није ствар у локацији, чак ни у садржају, колико у субјекту консензуса. По први пут после три деценије неко од истакнутих економиста - научника на Западу, после Перуа, говори да се консензус о развоју не може доносити без земаља у развоју. Перу је својевремено пледирајући ’’За нову филозофију развоја’’ (1978?), први критиковао моделе развоја које Запад кроји за неразвијени свет, али је и сам препоручивао неке своје моделе. ЏС први пут уважава потребу земаља у развоју да учествују у том консензусу. Запад је у свом стилу наметнуо земаљама у развоју и транзицији ’’Концепцију одрживог развоја’’, скројену по мери развијеног света и то је донело многим земљама силне проблеме, као и нама и пре 2001 и после. Ја сам имао критички став на такав приступ и препоручивао сам модификације и прилагођавања земљама у транзицији (МК.За нову концепцију одрживог развоја, ЕЦПД/УН, 2001). 2. Одбацити начело ’’једна величина одговара за све’’. То је логично и разумно, али селективно и не буквално, не само по логици обућара, него и произвођача компјутера, хране, одеће. Зашто Најке патике ако су оригиналне одговарају целом свету, али ако су фалш нису ни за сиротињу и морају се уништити. То је економска логика која подразумева унификацију и заштиту и супротна је социјалној диверзификацији. То не може више Запад да диктира и намеће осталом свету и ЏС је коначно то схватио, али после Нобелове награде. За свет би боље било да је то било пре тога. 3. Земље треба да експериментишу – будући да економска наука још није дошла ни до доброг теоријског објашњења – да донесу своје закључке и искористе оно најпогодније. Ево коначно исправног става и искреног и поштеног научника. Колико је било експеримената и сада их има без солидне теоријске подлоге, само на основу убеђења и пред
slobodan45
da li ste čuli za bajke?tamo u tim, bajkama, sve izgleda lepo i humano...međutim, kad se završi sa čitanjem bajki, mora da se ide na pijacu...e,tu nastaju problemi...naročito sa neimanjem vode!!!
argus
Najbolji pokazatelj u ovom tekstu toliko osporavane strucnosti profesora Stiglica lezi u neoborivoj cinjenici da je upravo on sa jos nekolicinom nepristrasnih ekonomista bukvalno predskazao aktuelni finansijski haos, godinama unazad konstantno upozoravajuci na njegovu potencijalnu razornost. Dakle, covek je zasigurno vrlo iscrpno proanalizirao a uporedo i ziveo sve slabosti i mane Vasingtonskog konsenzusa te sam ubedjen da bi ovakva vrsta jednostranog "dijaloga" uz sijaset slucajno ili namerno prenebregnutih protivargumenata u neposrednom suceljavanju izgledala bitno drugacije. Sto ne spomenuste npr. Stiglicevu tezu o neophodnosti formiranja komisije za finansijsku stabilnost koja bi vrsila nesputani monitoring celokupnog fin.sistema ukljucujuci i centralnu banku a sve zarad sprecavanja prekomernog sistemskog prezaduzenja sto je i u Srbiji goruci problem pa zatim zakone o zastiti potrosaca i tome slicno. Sve ovo je plod apsolutne hipokrizije u cilju bespogovorne zastite interesa nosilaca krupnog kapitala sto, aksiom je,ni Srbiju dakako ne mimoilazi. I dok se velike i mocne drzave mogu uzdati makar u onu pozamasnu slamaricu sto su u ovoj mutnoj igri uspele da steknu, cemu da se nada mala, poharana zemlja u deficitu znacajnijih prirodnih resurasa ali izvesno i strucnog kadra u gotovo svim oblastima.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља