уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:32

Пожарници не дају из пепела

Аутор: Славиша Сабљићсреда, 01.10.2008. у 22:00
Макар ће ракија донети мало радости: Пожарница (Фото С. Сабљић)

Тузла – „Како Србима може бити добро када о нама брине и у Тузланском кантону нас заступа Зоран Јовановић, човек који је свих ратних година био уз политику Алије Изетбеговића и који је, због својих ратних подвига и заслуга, одликован „Златним љиљаном”. Како може бити представник Срба човек који се током рата борио против својих сународника”, пита се Душко Ивковић, српски повратних у Пожарницу, највећу српску повратничку насеобину у Федерацији БиХ.

– Све бисмо могли некако и преболети, али да нам о глави ради човек који нас је издао када нам је било најтеже, то не можемо никако. Уместо да са нама крене у избеглиштво, Зоран је остао у Тузли. Остао је у граду у коме се петнаестог маја деведесет и друге, нападом на колону војника, догодио први велики ратни злочин, наставља Душко своју, али и причу која се може чути од свих сељана, српских повратника у Пожарницу.

Одмах после масакра сви мештани су напустили Пожарницу. Жене, деца и старци збринути су у суседним местима на територији данашње Републике Српске, а сви војно способни мушкарци запосели су линије одбране. За тешких година рата, глади и безнађа погинуло је више од сто педесет српских бораца и цивила. Само у једном дану, муслимански војници Другог корпуса, на српским положајима на Бањ брду, убили су 53 борца.

– Како је било за последњег рата, тако нам је откако и село и сељани знају за себе. Јер Пожарница је вековима горела. Кад год би јој ходили војске и владари, свак би иза себе остављао паљевине и згаришта. Због тога се и није могло друго име наденути селу, једном од најлепших на обронцима Мајевице, каже Зоран Ивковић.

У насеобини је пре рата било две хиљаде домова и у њима више од осам хиљада душа. На стотине радника сваким даном одлазило би на посао углавном у Тузлу. Са Колимера, Гојиног брда, Ковачевог села те из Дреновог дола и са Бара у школу је долазило и више од пет стотина ученика.

– Иако смо пет-шест километара далеко од Тузле, село је данас одсечено од света. Нема аутобуса, нема продавнице, нема поште, а амбуланта, коју су подигли странци, ради само једном седмично иако је међу повратницима њих деведесет одсто старије од шездесет година.

Данас је у Пожарници стотинак и нешто више домаћинстава. У њима су само по један или два члана. Међу запосленим је само један српски повратник који је до радног места дошао по партијској, Лагумџијиној линији. У школи је само четворо деце српских повратника. Похађају исту школу у којој је, уз њих, још и стотинак деце Бошњака из суседног муслиманског села Сељубља.

– Само у последњих годину дана из Пожарнице је поново у избеглиштво отишло тридесет и шест породица. Не верујем да ће се ти људи више икада и вратити. А и како би када су нам врата свугде затворена. Ето, ја имам судско решење по коме сам се требао вратити у своју пријератну фирму. Али директор ми је, по секретарици Фатими, поручио да „док год он обавља ту функцију ниједан Србин се у фирми неће запослити”, опет ће, разочарано, Душко Ивковић.

(/slika2)Деведесетчетворогодишњи Обрад Ивковић причао би само о јаду и чемеру у коме повратничке дане преживљавају он и његове комшије. Почињао би обично од сеоске Цркве рођења Пресвете богородице, старе више од сто двадесет година коју су „душмани порушили пред овај рат”. Причао би и о својој деци, унуцима и праунуцима расутим по свету. Причао би о школи коју је завршио сада већ далеке деветсто двадесет и седме, и паљевинама уз које је увек растао и до старости догурао.

– Три пута сам за свог века губио сав иметак. И то увек од комшија којима никада нисмо учинили било шта нажао. И увек би моји и ја све почињали од темеља и згаришта. Ето, у последњем рату са земљом ми је сравњено девет објеката. А био сам домаћин за углед. Имао сам увек и у изобиљу, свега. И за своју чељад, али и за оне који нису имали шта јести. Али за комшије, за оног рата усташе, а за овог муслимане, ја сам увек био неко ко им је сметао. Неко кога нису хтели поред себе, каже старина који је деведесет и четврту скрасио под плочом куће која је некада била међу најбољим и најлепшим у селу.

Пожарница би да расте и излечи ране последњег рата. Али не дају јој ни онај носилац „Златног љиљана”, ни онај Фатимин директор који никада Србина неће запослити, и још неки други нимало мање важни који би своје комшије најрадије да не виде у њиховој близини.


Коментари4
5be45
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

veselin pajić
Muči Dušane,Zoran je dokazo da je srbin,a šta je trebo da beži ,skime...lako je srbin biti u Srbiji budi srbin gde je najteže.Nama su svi krivi mi smo nebeski narod, ma mi smo budale i mogu Zoranu samo da zavidim što je osto,bravo majstore
Stevo Simic
ja sam isto iz pozarnice (bare kovacevo selo) tako smo prije uvijek sa privremenog rada, pisma slali na tu adresu,moj otac rado simic i majka smilja tada sedamdesetogodisnji starci morali su isto bjezati, i pobjegli su da se nikada vise nisu mogli vratiti , otac je uvjek pricao iste price o haranju i ubijanju srba po pozarnici, ni drugi svjtski rat nije bio tako krvav za pozarnicu, kao ovaj sada,nikada se vise u pozarnici nije vratio ziv. nakon punih 17 godina provedenih u izbjeglistvu u baselu ,donijeli smo ga u sanduku 13.08.2009. pred njegovu kucu u barama kovacevo selo pozarnica (sada je to ulica nekog muslimana) da bih ga odatle ponovo odvezli kao devedesetogodisnjaka i sahranili u bijeljini odakle se vise nikada nece vratiti. mozda sam malo skrenuo sa vase teme ali pozarnica je moje rodno mjesto gdje je zivjela sva nasa familija, simici, trakilovici, novakovici, savici, erkici, ivkovici pelemisi, bojici, kukarici i jos mnogin drugi. neka je vjecna slava poginulim u odbrani
vesna đuričić
ja sam iz požarnice.bila sam tamo kada je stigla grupa ranjenih vojnika iz tuzle.tada sam otišla i nikad se nisam vratila.moji jesu ali su opet otišli.otišli su baš iz razloga što nema posla nema osnovnih uslova za život i puno je smeća.meni je čista i lepa požarnica u srcu.pozdrav za sve požarčane.
Prosrpski Hrvat
Gdje nam je sad Vladimir Arsenijevic da pogleda sa strane, ili to samo radi po narudzbi i kada treba uporediti srpske zlocine sa nacistickim ( ne daj boze sa hrvatskim, muslimanskim ili USA zlocinima). Usput gdje su te srpske patriote, ne vidim nikoga da komentarise, ili su i oni patriote po narudzbi??

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља