четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 03.10.2008. у 22:00 Мирослав Лазански

ТАКО ТО РАДЕ У ТУРСКОЈ

Основан 1920. године, пре успостављања републике, „Џумхуријет” (73.939 примерака) седамдесетих година прошлог века био је главно гласило либералне левице и најстарији лист у Турској. Један од његових водећих колумниста, с којим сам имао прилике да ћаскам о новинарству пре десетак година, рекао ми је да је он „добар пример моћи самоцензуре”.

„Знате колега, када сам се 1992. године вратио из Немачке, из политичког егзила, одлежао сам шестину казне на коју сам био осуђен 1980. године. Недавно сам опет осуђен на 18 месеци поводом једне друге афере која се такође тиче слободе изражавања. Ако моја жалба буде одбачена, мораћу да одлежим не само ових 18 месеци већ и оних преосталих пет шестина претходне казне. А, драги колега, мој случај није никакав изузетак, напротив!”

„Па, добро колега, шта сте то тако кардинално згрешили да примењујете аутоцензуру?”

„Ма није важно шта је било конкретно, али чим обрађујете табу теме, као што су операције војске у областима на југоистоку земље где живе Курди и где они чине већинско становништво, па онда пишете о политичком исламу, мањинама, онда око свега тога имате де факто цензуру, па на то још додајте шта вам се све мота по глави док дирате те табу теме и покушавате да смислите чланак о томе и ето вам аутоцензуре. Уз све то не смете да заборавите ни да занемарите и значај економске цензуре, јер папир спада код нас у Турској у државни монопол и владина се помоћ систематски упућује двема великим издавачким кућама, ’Догану’, односно групацији ’Хуријет–Милијет’ и ’Билгину’, односно групацији ’Сабах’ и оне држе у својим рукама 76 одсто наслова и имају монопол над дистрибуцијом од 98 одсто. Како год узмете, бити данас новинар код нас у Турској то значи бити на страни власти, али то не мора аутоматски бити и негативно.”

Новинар на страни власти у Турској, како то изгледа, какав је његов живот, радни услови?

„Редакције ’Сабаха’ и ’Хуријет–Милијета’ смештене су недалеко од аеродрома, 25 км од Истанбула и то вам је право царство које обухвата писту за хеликоптере, неколико супермодерних зграда од метала, стакла и бетона, парковe и фонтане, а ту се налазе редакције осам дневника, пет часописа и телевизијски канал групације. Најновије штампарске, скоро бешумне, машине виде се иза стаклених зидова око којих су распоређене разне редакције. На спратовима дeбели сагови и таписони, где вам ципеле до пола потону у мекоћу, све врви од секретарица, келнера и фотографа. Наравно, ту су и новинари. У сутерену се налазе базен, сауна и масажа, које искључиво могу да користе шефови редакција и велика новинарска пера групације, који такође уживају све благодети клима уређаја и право да пуше у својим просторијама. Све је то заштићено специјалним камерама и електронским капијама и вратима, а посебан компјутер врши строги одабир посетилаца. Постоји и виц који кружи редакцијом „да новинар сазна да је добио отказ, заправо, онда када машина одбаци његову пропусницу”.

Интересовало ме је да ли се то некада и догодило.

„Скоро да се десило Мехмету Алију Биранду, педесетогодишњем новинару листа ’Сабах’ са тиражом од 500.822 примерка. Он се сматра  медијском звездом, 14 година је водио једну од најгледанијих ТВ емисија у Турској, емисију 32. дан на каналу Шоу ТВ. Али, урадио је неколико репортажа које се нимало нису допале војном естаблишменту. За почетак, војска му је у марту забранила улазак у касарне, јер је шпекулисао у вези са будућим сменама у њеним редовима. Мало је ко очекивао такву реакцију. Наиме, код нас у Турској велика новинарска имена скоро да су мажена, сви им се додворавају, све институције, од војске, владе, до политичких странака тако да су истакнути новинари углавном заштићени од било каквих нелагодности као што су учестала суђења и честе посете затвору, што све не мимоилази већину њихових колега. Почетком априла 1998. људи из Демократске партије Курдистана „продали” су турској армији Семдина Сакика из Радничке партије Курдистана, марксистичко-лењинистичке оријентације. Неколико дана после тога листови „Сабах” и „Хуријет” објавили су његове исповести са именима познатих личности које су представљене као „плаћеници Радничке партије Курдистана”. Међу личностима проказаним на насловној страни „Сабаха” нашла су се и имена двојице сарадника овог листа: Мехмета Али Биранда и Џенгиза Џандара. Исти дан Мехмет Али Биранд је добио отказ, док је Џенгизу Џандару саветовано да оде на одмор. Но, неколико дана после тог скандала, дневник „Радикал” из групације „Доган” објавио је, како је то тада представљено, „истините” изводе са саслушања Семдина Сакика у којима се не спомиње ниједно од претходно наведених имена.

И шта се онда догодило? Је ли неко поставио барем неко питање у вези са етиком у медијима?

„Ма каква етика у медијима, то вам је као стара тетка, која је лепо васпитана, пристојно обучена и важи за помало старомодну, па је позивају на породична окупљања недељом, како би иначе у свакодневном животу на њу могли да забораве. Ништа није било, од тада штампа ћути, сви су схватили одакле је дошао ударац. То је било упозорење турских генерала штампи у стилу: немојте да летите сопственим крилима.”

Шта сам могао да кажем турском колеги, осим да српски генерали ипак нису као турски...

Коментари48
2bd5e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Janko Stojic
Kao i uvek autor veoma realnih clanaka opisuje stanje u jednoj blokovskoj alijansi – drzavi sa svojim karakteristikama i u spomenutom razdoblju. Malo je promena u pojedinacnim drzavama na tom planu ulazeci dublje u cenzuru ili auto-cenzuru koja je glavna odlika davno proslog komunistickog ili sadasnjeg kapitalistickog drustva, verovatno?! Autor je to fino opisao jos 2003 u svojoj knizi “Hitler je pobedio”, na starim Yu prostorima. Oduvek se ipak nekako znalo ko vuce konce svega i na kom nivou. Surovo ali tacno. Ne izdvajam posebno ni nasu jadnu napacenu drzavicu. Kao i uvek, interesantna su misljenja i komentari na ovaj clanak. Borba ideja, dokona caskanja i ljuta misljenja... Izmedju ostalih, DraganBGD se opet pojavljuje sa otkrivanjem svetske politike, cesto ne shvatajuci tekst drugih, na nivou isluzenog sveznajuceg administrativca ’visoke’ mentorske domace politike.
Gugić
Po svemu se vidi da smo bili 500 godina pod Turcima.I ništa nismo naučili. Tužno.
Rale
@Draganu BGD;Kapitulacija Srbije SAD-NATO-vom napadu okončava posljednje veliko strateško iskustvo 20-tog stoljeća. Krvavi svršetak ovog stoljeća mu daje izvjesnu tragičnu simetriju. Ono je počelo ugušivanjem anti-kolonijalnog ustanka kineskih "Boksera", a završava se ratom koji dovodi Balkan na status neo-kolonijalnog protektorata velikih imperijalističkih sila.SAD se pojavljuju kao glavna ugnjetavačka imperijalistička nacija, koja koristi svoju tehnološku nadmoć u oblasti precizno vođene municije da prijeti, teroriše i, ako to odluči, opustoši praktički bespomoćne, male i nerazvijenije zemlje koje im, iz jednog ili drugog razloga, stoje na putu.
Dragan,BGD
@Veljko Drazic Sta je to DIPLOMATSKO PREDSTAVLJANJE SRBIJE? Vama ocigledno mnogo toga nije jasno.Ne postoji "diplomatsko predstavljanje Srbije",postoji samo SPOLJNA POLITIKA a diplomatija mora da se pridrzava dogovorene spoljne politike. @Dragan Bejatovic Sta vi znate o svetskoj politici da biste VI ocenjivali "kako ovaj clanak tacno odslikava danasnje prilike u svetu".Prilike u svetu nisu tako jednostavne da bi svaki amater prepoznavao sta se stvarno dogadja.Cenim da se vase znanje.cuj znanje,bazira na citanju domacih novina i gledanju televizije uz obaveznu bazu koja je formirana na komunistickim floskulama.Sto znaci da vi znate o "situaciju u svetu" onako kako na nju gledaju domaci mediji.Kad bi to bilo tako jednostavno onda bi svako mogao da se bavi spoljnom politikom,jer kao sto vidim,vama je sve jasno.Pametnim ljudima koji svetsku politiku drze u malom prstu,mnogo toga nije jasno a vama jeste.Za pocetak treba da krenete od nule.Prvo da shvatite da se oko nas ne igra nikakva velika igra jer mi nismo bili,nismo sada i nikada necemo biti svetski igrac.Ovako,gledano sa daleke perifesrije tesko je znati sta se desava u centru.
Evlija
Najtacnije od svega u objavljenom tekstu je da pomenute novınske, bolje receno medıjske grupacije drze u Turskoj monopol nad informisanjem. Primera radi, najtiraznije novine i najgledanije tv kanale drzi "Dogan"("Hurijet","Milijet", "Radikal", "Posta", "Fotomac", "Fanatik"... "Kanal D", "Shou", "CNN Turk" i sl.). Moc medijskog magnata Ajdina Dogana se moze donekle porediti sa onom Berluskonija u Italiji. Cinjenica je, medjutim, da su svi njegovi mediji u sluzbi Vasingtona. Vecinski je njegov i "CNN Turk". U svim njegovım novinama i televizijskim programima turski se narod namerno zamajava banalnim vestima i prilozima u stilu "tele sa dve glave", "voajerskim programima u zivo", prikazivanjem priloga iz kulture posle 2 nocu kada normalan svet spava, a od "ozbiljnih" stvari jedino ono sto sto se dopada ili sto je u interesu mocnog zastitnika iz Amerike. To je eklatantan primer "globalne" novinarske skole kojoj pripadaju upravo placenici poput pomenutog Memeda Ali Biranda ili Dzengiza Dzandara. Uostalom, taj isti Birand, otkako je davnih godina otisao iz TRT, (sada ima bar 70 godina)menja redakcije samo u slucajevima kada od gazde Dogana, i to po konkretnom zadatku, dobija prekomandu da ode u neku drugu, opet njegovu medıjsku kucu ili kanal kome treba da se podigne rejting gledanosti. Naravno da u Turskoj ima i onih kojima se ovakvo zamajavanje naroda sarlatanskim stvarima za ispiranje mozga ne dopada i koji bi bili srecniji da Dogan nema toliku moc. Ali, to je u Turskoj cinjenica. Armija njegovih mudrih "sarlatana" agresivno namece" globalni" put zemlji, sto nekima, ukljucujuci i vojsku koja je u nekoliko navrata spasavala zemlju od rasula i propasti, nije po volji. Dakle, ne treba plakati nad sudbinom jednog Biranda, kojeg gazda placa po 6 - 7 hiljada evra mesecno. Problema u turskom novinarstvu svakako ima, ali su oni mnogo dublje prırode i ne mogu se objasniti sa ovako nesreccno izabranim primerima, preko kojih je zelela da se napr

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља