среда, 16.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:01

Хистриони у босанском гротлу

Аутор: Весна Перићпетак, 10.10.2008. у 22:00
Нарцизам малих разлика покренуо је и балканску кланицу деведесетих: сцене из филма „Турнеја” Горана Марковића

Чешка школа југословенског филма је осамдесетих изнедрила остварења која су непосредно комуницирала са гледаоцем из различитих генерација и социјалних структура. Горан Марковић, као посебан представник своје генерације, био је и тада спреман како на оштру друштвену критику тако и на жанровске искораке неспецифичне за југословенски филм. Данас је Марковић по географији српски редитељ чији јунаци узвикују „Ја нисам Србин, ја сам глумац!“ кроз својеврстан ауторски апатридски крик.

Марковићеви почеци осамдесетих, „Специјално васпитање“ и „Национална класа“, као социјална драма и комедија, са емпатијом и хумором скенирају дух времена социјализма, уз антихероје које нам Марковић представља као блиске и препознатљиве. Из сатиричног угла Марковић је третирао социјалистичку самоуправну стварност у остварењу „Мајстори, мајстори!“, а у „Тајванској канасти“ он доноси реалистичку, али далеко оштрију сатиру о појединцу, који прихватајући правила игре постаје део једног корумпираног система. „Вариола вера“, као антиутопијска парабола о друштвеном систему који се урушава попут ткива захваћеног галопирајућим вирусом, и „Већ виђено“, представљају жанровски помак од социјалне комедије, драме и мелодраме ка филму катастрофе са једне и психолошком хорор-трилеру са друге стране, којима се аутор, нажалост, више неће враћати.

Но, оно што ће се искристалисати у Марковићевом рукопису, како редитељском и сценаристичком, тако и у позоришном па и квазиисторијском и хроничарском, јесте покушај биопсије прошивеног везивног ткива реалности и фикције. Марковић је наговестио преплет илузије и стварности избором жанровских предложака – „Сабирни центар“ (по комаду Душка Ковачевића) поигравао се тананом мембраном која дели живе од мртвих проблематизујући ове наизглед непомирљиве светове; то чини и поменути халуцинантни филм „Већ виђено“. Чак и сатирично остварење с почетка деведесетих, „Тито и ја“, иронизује одигравање једне улоге. У новом миленијуму Марковићев аутобиографски документарац „Србија године нулте“, иако насловом доноси омаж чувеном аутору неореализма Роберту Роселинију („Немачка године нулте“), представља изузетно интиман поглед на милошевићевску Србију и покушај „ресетовања“, како сопственог тако и ширег, контекстуалног, друштвеног бића након петооктобарских промена. На трагу поменутог лајтмотива фикција/реалност, Марковић акцентује и положај глумца као перформера, као интерпретатора, као античког трагоса, оног који навлачи туђе коже на своја леђа, кроз лик сопственог оца, глумца Радета Марковића који контемплира у гардероби Народног позоришта у костиму из Калдероновог комада „Живот је сан“.

Коначно, дванаест година након успешног позоришног комада, играног у Атељеу 212, чија је праизведба претходила чувеним „шетњама“, Горан Марковић исте јунаке пребацује на филмско платно. Филмска „Турнеја“ прати шест београдских позоришних глумаца (тумаче их Мира Фурлан, Гордан Кичић, Тихомир Станић, Драган Николић, Јосиф Татић и Јелена Ђокић) који се крајем 1993. упуштају у опасну авантуру „тезгарења“ у позадини ратишта, не слутећи да ће и сами бити на нишану зараћених страна. Као и у „Кордону“, причи о грађанским протестима са оне стране огледала и пендрека, у којем лик једног полицајца представља оваплоћење чувеног драмског лика, батинаша Дропца, Марковић и у „Турнеји“ више него експлицитно цитира комад Љубомира Симовића „Путујуће позориште Шопаловић“. Глумачка трупа овога пута није под немачком окупацијом већ у босанском гротлу, а животе им спасавају реплике Помета и Петруњеле, Стефана Дечанског, Ифигеније...

Глумци на своју злокобну турнеју полазе камионетом, са аветињски празног Трга Републике, испред Народног позоришта, у зиму 1993. Плато испред Позоришта је значењем бременит топос – ту је започео 9. март, а са балкона националног театра демонстранте је обраћањем подржала тадашња управа. Велико морално питање за све глумце било је да ли музе заиста треба да заћуте док преко Дрине грувају топови. И док је кулминативну сцену у позоришној „Турнеји“ чинио монолог најмлађе глумице у муслиманском заточеништву, попут андрићевске овчице Аске, монолог саможртвујуће Еурипидове Ифигеније која поносно гине за Хеладу да би својом смрћу зауставила Варваре (а јасно је, при томе, које то Варваре „прозива“ Марковић као писац), у филмској верзији свог текста аутор додаје далеко потреснију, иконичну сцену. Маестрални, дијаболични Сергеј Трифуновић, као вођа злогласних Арканових „тигрова“, присиљава заробљеног хрватског војника да хода минским пољем, пред очима глумачке трупе, док поје „Кукавицу“. Та „Кукавица“ као да је опело нама који смо допустили смрт и који смо умирали нечињењем. Тај крупни план Сергеја који грли констернирану Миру Фурлан, тај сатанистички ритуал, представља кадар читљив и онима који никада нису ни чули за Цецу или Аркана, јер та сцена је парадигма тријумфа зла. Глумци се враћају за Београд, али више никада неће бити исти.

Три пута јунаци Марковићеве филмске „Турнеје“ вечерају за столом – једном са заповедницима српске војске у Србобрану, други пут у треш мотелу локалног моћника и, коначно, за сценским столом на празној великој сцени Народног позоришта, своји на своме, обедујући тако стварну а никад горчу реквизиту преосталу од „Госпође министарке“. Сценска светла се гасе. Над јунацима наступа тама. Не као филмско затамњење, већ каратама која гута својом гравитацијом. Ниједна вечера није „последња“. Тај репетитивни мотив којег аутор подвлачи као да опомиње да ни катарзичног ускрснућа још увек неће бити.

Хистриони, јокулатори, минстрели (Горан Марковић непрестано „подвлачи“ кроз музички скор ренесансне мотиве) крхка су бића на граници јаве и сна, али ово је омаж не само глумцима већ и свим суптилним природама које постају жртвама насиља. И то даје одговор на питање да ли је „Турнеја“ филм о глумцима (коначно – посвећен је ауторовим родитељима, великанима југословенског глумишта, Оливери и Радету Марковићу), или о распаду Југославије. Мало је, заправо, нових домаћих филмских ратних мелодрама – Кустурица у „Подземљу“ такође кроз метафикцију и илузију третира крваве покоље, а на ратном фону одиграва се и „Живот је чудо“. Драгојевић, пак, кроз изузетно иронијски дискурс вивисецира зараћене стране у „Лепим селима“. За разлику од млађе генерације која се бави последицама, Кустурица, Драгојевић и Марковић баве се ратом као инсценацијом дубоких конфликата у личностима самих нарцистичких и психотичних вођа и њихових следбеника, ратом као последицом отцепљења свих негативних емоција (агресије, мржње, зависти) и њиховом пројекцијом на Другог и то на Другог који им је поприлично налик. И у том безумљу, нарцистички се трага за оним малим разликама које једне одвајају од других, не би ли се одржала илузија јединствености, непоновљивости, посебности, супериорности. Симилис симили гаудет – слично се сличном можда радовало у антици, а двадесети је век показао врхунце у безумљу инсистирања на разликама. „Нарцизам малих разлика“, тај Фројдов термин којим се описује урођена агресија у међуетничким конфликтима (такође једна од реплика у „Турнеји“) покренуо је и балканску кланицу деведесетих.

Коначно, и сама глумачка професија није лишена нарцизма, напротив, она се храни туђим дивљењем. Но, тај нарцизам далеко је од фаталног. Хистриони жонглирају емоцијама, но фикција никада не продире у реалност толико колико реалност у фикцију. Марковић позива сваког од нас на сопствену интимну турнеју по својим моралним начелима, јер сваки је чин, свако је чињење, наша сопствена реплика чији смо ми неприкосновени аутори.


Коментари3
ac0d5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

posmatrac posmatra
Uz svo duzno postovanje autoru, moram naglasiti da se nikako nemogu sloziti sa nivoom da su Kusturica i Markovic na istoj paraleli. Bice potrebno jos mnogo, mnogo vremena da se Markovic priblizi Kusturici. Konstatacija nije zlonamerna vec istinita u svetu filma sirom zemlje ne samo Srbije.
milica vasilisa
Dragi moji, Goran Markovic je samo preslikao na naš teren španski film "Ay, Carmela", od pre dosta godina, koji govori o glumačkoj trupi koja se izgubi na liniji fronta izmedju republikanaca i frankista. Film ima jasnu patriotsku poruku, što je Špancima u to vreme mnogo značilo. Čemu tolika frka oko našeg filma? Možda da i Marković ima poruku kao španski film...možda, možda...
ifigenija
"монолог саможртвујуће Еурипидове Ифигеније која поносно гине за Хеладу да би својом смрћу зауставила Варваре" - Cerka Agamemnonova nije zrtvovana da bi zaustavila Varvare vec da bi Grcki brodovi imali povoljne vetrove i da bi mogli da otplove prema Troji ( Ilionu) bar je tako kod Euripida ( sve je inspirisano "Ilijadom", a rat je poceo zbog otmice Helene , Menalesove zene ( kralja grckog i brata Agamemnona) - osim Homera i Euripida, mozemo citati i Sartrovu verziju , a u tu je i Eshil. Herodot je takodje napisao interesante stvari o ovome)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља