уторак, 23.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:23

Признавање као одрицање

Аутор: Чедомир Антић, историчарсубота, 11.10.2008. у 22:00
Браћа по оружју: загрљај црногорског и српског официра Преузето из књиге „Црногорска војска 1896.–1916“ издавач „Еволута“

Територије данашње Црне Горе су током историје дуже биле у саставу српске државе него што је то случај са Београдом. Настанак средњовековне српске државе везује се за шест области које су се током векова после досељавања отимале за превласт. Реч је о Раси, Босни, Паганији, Захумљу, Травунији и Дукљи. Малобројни савремени извори говоре да је ове области насељавао један народ и да су чиниле једну земљу. Ипак, једна несвакидашња конструкција реченице ученог византијског цара Константина Порфирогенита пружила је једанаест векова касније основу за тврдње како је управо Дукља, чије је најпознатије и најзначајније историјско раздобље повезано са њеном превлашћу у „Српској земљи”, извориште једног новог државног и националног идентитета и јемац посебности и независности.

Уједињење Србије под Стефаном Немањом по много чему је слично стварању средњовековних држава у Немачкој и Француској, са том разликом што су Рашку на пут успона довели жупани пристигли из Дукље. Стефан Немања не само да се родио у близини данашње Подгорице већ је област Зете (некадашње Дукље) и Приморја сматрао својом дедовином.

            За нововековну и савремену Црну Гору током столећа није постојало наслеђе значајније од Светосавља и Косовског завета. Споменута под овим именом у првој половини 15. века, Црна Гора је била тек малена област више Скадарског језера, окупљена око Цетиња – тврдог седишта последње области царства која је пала под османски јарам. Све до 1852. над овом земљом, чији статус је био нејасан и од великих сила непризнат, управљале су владике, цетињски митрополити. Настављачи и заточници црквене хијерархије Пећке патријаршије васкрсле у 16. веку. Ови теократски владари, којима су Млечани покушали да отргну световну власт успостављајући установу гувернадура, не само да су у својим мислима гајили наду да ће обновити српско или славеносрпско царство, већ је династија која је традиционално давала црногорске владике некада давно у Катунску нахију доселила из Босне. 

            Сва настојања за ослобођењем и стварањем великих држава спајала су становнике тадашње Црне Горе са њиховом православном сабраћом из околних крајева. Сличне су биле намере св. Петра Цетињског и Карађорђа, као и владике Рада и Гарашанина. Током 19. века јавиле су се и извесне разлике. Настојања српских устаника да се споје са Црногорцима нису успела, пошто је пораз на Чегру из 1809. зауставио и победоносни продор војске под вождом Карађорђем. Ипак, св. Петар Цетињски је и поред све подршке српском устанку своје погледе окретао ка Боки и наравно Дубровнику, где су се већ били утврдили руски непријатељи Французи. Слично је било и у време првог световног владара Црне Горе кнеза Данила, који је ову велику промену прогласио у време једне од дуготрајних криза уставобранитељског режима у Србији. Дуговеки црногорски књаз и касније први и последњи краљ, Никола I, у себи је сажео све те велике историјске противречности које су довеле до стварања црногорске државе, а касније и нације. Никола I био је у сиромашној и непријатељима опкољеној Црној Гори истовремено реформатор и аутократа. За своје владавине учетворостручио је државну територију, прогласио се за краља, донео први устав, истовремено нити један од ранијих црногорских владара није тако снажно и истрајно држао власт. Последњи црногорски монарх био је спреман да прекине односе са Србијом, започне прогоне опозиције у време Бомбашке (1908) и Колашинске афере (1909), толико се сукобио са српским краљем да је црногорска делегација одлучна да не прелази у Београд оставила у Земуну ковчег са посмртним остацима кнегиње Зорке, његове кћерке и мајке српског престолонаследника. На послетку, чак и у прогонству краљ Никола је постао покретач првог устанка против јединствене југословенске државе – тзв. Божићне побуне из 1919. године. Током шест деценија дуге владавине он је био и један од заговорника српског и југословенског уједињења. Вољан да уступи кнезу Михаилу црногорски кнежевски трон у замену за извесну своту новца и дворац у Француској, амбициозан да се оженивши сина за чланицу породице Обреновић некако домогне српског престола, уплашен од уједињења које би се догодило без његове воље али и немоћан да га спречи када је, 1914. тек годину дана пошто су Србија и Црна Гора коначно добиле заједничку границу, уједињење две краљевине ипак закратко започело.

            Опасност и сиромаштво су свакако велика искушења за једну политику. Као једна од најсиромашнијих европских земаља, кршевита и све до 1878. године лишена изласка на оближње море, опкољена непријатељским царствима, Црна Гора је током 19. века од рата за ослобођење и уједињење српског народа створила идеал. Мисао о јединству са Србијом и Русијом била је толика да је прва скупштина Црне Горе желела да се преименује у „српску скупштину”, док је на првим изборима у Краљевини СХС после Првог светског рата у областима некадашње Црне Горе највећи успех имала управо Комунистичка партија. Србија је помагала Црну Гору новцем и оружјем, а крајем 19. века су десетине хиљада становника сиромашне кнежевине прелазиле за време пољских радова преко османске територије у Србију, на „прехрану”.  

            После уједињења из 1918. године ствари су се измениле. Нестало је опасних суседа, сиромаштво је и даље било изузетно велико, а стотине најугледнијих и најобразованијих грађана били су незадовољни новом државом у којој нису уживали онај положај и углед који су некада имали у малој и сиромашној, али сопственој, држави. При том је младо становништво (1941. године чак сваки четврти становник Југославије није памтио 1918. годину) било наклоњено новој комунистичкој идеологији. Зато не чуди што је у Црној Гори овај покрет имао велику, мада не и потпуну подршку. Државност Црне Горе, каква је успостављена после 1945. године омогућила је стварање нове нације. Лишена спољних непријатеља, заснована на највећем прогону цркве у бившој Југославији, запечаћена војним тријумфом над политичким противницима, окренута новој привреди – туризму, згодно увећана за Боку и лишена Метохије, та нова Црна Гора настала је на негацији својих српских корена. Иако сви заговорници црногорске посебности од Милована Ђиласа до Филипа Вујановића за то време инсистирају на дубоким везама са Србијом, чињеница је да нова нација није имала разумевања и спремности да прихвати оне своје суграђане који су се и даље изјашњавали као Срби.  

Ипак, чак и четири деценије после Другог светског рата, пошто је у Црној Гори створена модерна држава са бројном администрацијом, два универзитета и академија наука, ослоњена  на сопствене све веће привредне снаге, пропаст реалног социјализма поново ју је приближила Србији. Управо је, међутим, крај осамдесетих година показао колико су се Црна Гора и Србија промениле. Уместо да теже националном и државном уједињењу, две републике су постале заштитнице југословенског државног модела. Иницијатива из 1990. о уједињењу двеју југословенских република успела је да окупи једва десетак хиљада потписа. Велико је питање који су били фактори јединства двеју држава. Време је показало да скоро милион грађана Србије који су рођени у Црној Гори и чак трећина становника Црне Горе који се осећају као Срби нису били довољни. Обе републике и њихово становништво били су везани за југословенску државу и њено економско устројство. Црногорске власти су касније препознале све опасности које су пратиле политику Милошевићевог режима, дошле су у један сасвим економски мотивисан сукоб са њим и опстале. После 1997. славодобитно проглашење „економске самосталности” само је прикрило једну од највећих помоћи из САД по становнику једне државе. Тек су пад Милошевићевог режима и реформе у Србији натерали црногорске власти да затраже независност. Успех овог настојања пре свега је био последица неспремности Србије да напусти стари државни модел заједништва. Цена независности била је ускраћивање права српском народу у Црној Гори, грађанима Црне Горе из Србије, српској цркви... Недавно признавање Косова такође је један раскид са прошлошћу, али и политички дуг новим историјским савезницима.  

           


Коментари1
7aed3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

marlon hamburg
Bilo nekad sad se pripoveda,pripoveda se da su srbi dosli sa karpata a hrvati iz irana iliri sa sicilije,amerikanci sa marsa itd.Ja zivim u 21 veku a ne u 13 baksuznom.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Српско-Црногорско раскршће
Српско-Црногорско раскршће
Српско-Црногорско раскршће
Српско-Црногорско раскршће

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља