четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:14

Разрока браћа

Аутор: Јован Гајићсубота, 11.10.2008. у 22:00
Три ратна друга: Момир Булатовић, Слободан Милошевић и Мило Ђукановић

Иронијом судбине, тачно 20 година од преношења „антибирократске револуције” у Црну Гору она је признала Косово. Тако је некадашњи повод за ново савезништво „два ока у глави” сада постао узрок нових подела

„Ко то каже, ко то лаже Србија је мала,

није мала, није мала трипут ратовала,

ко то каже, ко то лаже Србин нема море,

има море, има море док је Црне Горе.”

Ови стихови, узвикивани у једној октобарској ноћи, пре тачно 20 година од масе демонстраната окупљене у центру Подгорице (тадашњег Титограда), чија је жеља била да оборе „старо” и доведу „ново” руководство Црне Горе одјекнули су као бомба у ушима свих „меродавних фактора” бивше СФРЈ. Они су некима послужили као доказ да се старо савезништво Србије и Црне Горе поново обнавља и да процес изградње црногорске нације није баш донео све жељене резултате. Ваљда и због тога тај први покушај преношења „антибирократске револуције” из Србије у Црну Гору није дао резултате. Уследило је оно чувено „милицијо поступи по наређењу”, дан касније и „Жута греда” (пребијање радника који су из Никшића кренули према Подгорици), па се на коначну промену републичке власти морало сачекати још месец дана. До ње је дошло из другог покушаја, када су после протеста одржаних новембра 1988. Видоје Жарковић, Миљан Радовић и Марко Орландић  своја места уступили младим снагама које је предводио тројац Момо, Мило и Свето. Судбина ће, касније њих тројицу одвести на различите стране, баш као и многе друге који су учествовали у тим дешавањима. Тако је и Љубиша Станковић, један од вођа подгоричких академаца, ускоро постао истакнути опозиционар.

Било како било, тек од тада па све до 1997. године између Србије и Црне Горе („та два ока у глави”) владало је, чинило се чврсто савезништво. Руководства ове две републике заједнички су покушала да промене устав СФРЈ, сарађивала на последњем конгресу СКЈ, имала иста мишљења о преуређењу државе... Сарадња је настављена и после оснивања СПС-а и ДПС-а две „сестринске партије”, како се тада говорило. Ову сарадњу није омео ни распад земље, па су војници и резервисти из Србије и Црне Горе учествовали под истом заставом у сукобима из 1991 године. Ипак, круна  савезништва било је стварање Савезне Републике Југославије, државе која је проглашена у Београду, 27. априла 1992. Према „жабљачком уставу”, у чијем су писању учествовали и неки данас истакнути представници црногорске власти, попут Миодрага Вуковића, СРЈ је била федерација двеју равноправних република и настављач континуитета СФРЈ. На дан њеног проглашења Слободан Милошевић је изјавио да су „стварањем СРЈ поремећени планови  великих сила који су настојале да то онемогуће”.

Али и у овом периоду било је одређених трзавица. Највећи неспоразум је избио кад се, крајем 1991. чинило да ће руководство Црне Горе прихватити план европских преговарача који је предвиђао да на простору бивше СФРЈ, у постојећим републичким границама настане шест самосталних држава. Тада се први пут, додуше кратко, могло чути како је Црна Гора „окренула леђа” Србији. Тај неспоразум је брзо превазиђен, али ваљда се плашећи новог неверства Црногораца власти Србије су 1992, када су одржани избори за председника Црне Горе, посредно подржали Бранка Костића. Али, и поред тога за новог председника изабран је његов противкандидат Момир Булатовић. Такође, из ДПС-а било је и протеста што су, супротно „жабљачком уставу” и нови председник СРЈ ( Добрица Ћосић ) и нови премијер (Милан Панић) били из Србије. Остало је забележено да се због тога највише ожалостио Светозар Маровић, који је већ био виђен за једну од тих функција.

„Светова” жеља да руководи са „два ока у глави” ипак је остварена, али тек после 11 година и то у потпуно новим околностима. Наиме, 1997. дошло је до расцепа у ДПС-у, чији је повод био различит однос према дешавањима у Србији (вишемесечни протести опозиције због прекрајања изборних резултата), а прави узрок жеља „Милове струје” да, сходно економској моћи коју је стекла потпуно преузме власт у партији и промени курс црногорске политике. Будући да је у том сукобу Ђукановић изашао као победник, а струја око њега преузела сву контролу у Црној Гори односи између власти „две братске републике” нагло су се погоршали. Они се, изгледа, нису значајније променили ни после петооктобарских промена у Србији, мада је Ђукановић све до тада пружао помоћ српској опозицији. Тако је, иронијом судбине Милошевић збачен са власти после савезних избора које је црногорско руководство бојкотовало, а нова парламентарна већина у савезној скупштини састављена је уз помоћ СНП-а, партије која је у Црној Гори, до тада била његов одани савезник.

За то време власт у Црној Гори увела је своју валуту, игнорисала Војислава Коштуницу, новог председника СРЈ и савезне министре и готово  потпуно се одвојила од федерације. Ипак, на коначни расплет морало се још мало сачекати. После „београдског споразума”, фебруара 2003. створена је државна заједница Србија и Црна Гора, чије је уређење представљало својеврстан нонсенс, до тада незабележен у светској пракси и донета њена Уставна повеља. Многи су већ тада рекли да ова „заједница” представља само још једно „прелазно решење”, па ваљда зато ни речи Светозара Маровића, који је приликом проглашења СЦГ рекао „да нам сада не требају велике речи већ трезвеност и да није важно колико ће ова државна заједница трајати” нису никога изненадиле. И баш као што је било предвиђено, после три године једна од чланица заједнице Црна Гора организовала је 21. маја 2006. референдум на којем је 55,5 одсто грађана (таман колико је и требало) гласало за независност. На то гласање дошли су црногорски грађани из целог света, а право гласа једино нису имали носиоци црногорског држављанства који су живели у Србији. Ваљда се то и подразумевало, јер су „два ока у глави” одавно почела да гледају у различитим правцима. Црногорско признање независности Косова само ће, изгледа, допринети да се та разрокост још мало увећа....         


Коментари0
b16dc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Српско-Црногорско раскршће
Српско-Црногорско раскршће
Српско-Црногорско раскршће
Српско-Црногорско раскршће

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља