четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:51

Крај трилогије: смрт вашингтонског консензуса

Аутор: Борис Беговићуторак, 21.10.2008. у 22:00
Вашингтон: Зграда светске банке

Када су бољшевици почели да масовно руше цркве по комунистичкој Русији, Надежда Мандељштајм се запитала: „Зашто га се толико боје, када не постоји?“  У не толико драматичним и трагичним временима, слично је, изгледа, и са вашингтонски консензусом:  „Зашто стално понављају да је мртав, када га већ одавно нема?“

Ипак, вашингтонски консензус је мртав, каже Дани Родрик, професор са Харвадра (Kennedy Schhol of Government). И не каже први пут – досад га је Родрик већ неколико пута сахрањивао.

А зашто је управо сада умро, после толико много умирања и сахрањивања? Зато што је у Вашингтону (коинциденција, наравно) пре неколико месеци објављен извештај Комисије за раст и развој под насловом „Извештај о расту: стратегије за одрживи и инклузивни развој“. Формирање ове комисије покренула је Светска банка, њен рад финансирали су добро познати државни донатори (укупни трошкови били су око четири милиона долара, каже обично добро обавештени Бил Истерли), а комисија је окупила углавном садашње и бивше политичаре и званичнике, претежно из земаља у развоју (политички коректно, нема шта), два нобеловца  (Спенс и Солоу), а Вашингтон су представљала тек два висока званичника Светске банке.

И шта је закључак комисије? Анализирајући искуства 13 земаља које су током најмање 25 година бележиле просечне годишње стопе раста од најмање седам одсто, комисија је закључила да – све може. Иако је већ на почетку поменула пет карактеристика наведених земаља, током периода њиховог убрзаног раста (укључивање у светску привреду, макроекономска стабилност, висока домаћа штедња, препуштање тржишту да алоцира ресурсе и „предане, веродостојне и способне владе“), потпуно је јасно да ове карактеристике једноставно нису карактеристике ових земаља.  Да не идемо редом, али у групи 13 налазе се Бразил (стратегија замене увоза, а не укључивање у светску привреду), Кина и Кореја (двоцифрена инфлација, а не макроекономска стабилност), азијски тигрови (индустријске политике, а не слободно тржиште), као и Индонезија и Оман, вероватно као примери за „предане, веродостојне и способне владе“.

Одакле произлази овај проблем?  Отуда што се наведени приступ може окарактерисати као „теорија није важна, емпирија је све“. Или, ми не знамо ништа о привредном расту, једино што нам преостаје, што је ова комисија и радила, јесте да анализирамо успешне и да на основу тога генерализујемо закључке. После више од два века економске науке, приступа се нечему што није у њеној природи – чистој индукцији. Е сад, ту се појављује један мали проблем. Прво, када не постоје хипотезе, када истраживач не зна шта то емпиријски верификује, онда је јако тешко осмислити стратегију успешног емпиријског истраживања – једноставно, не зна шта се тражи, односно шта се верификује или оповргава. Следећи проблем са емпиријским закључцима  у погледу раста јесте што се ради о прилично сложеном феномену, тако да постоји велики број фактора који на њега утичу. Коначно, привредни раст је динамички феномен и фактори који на њега утичу то могу да чине са доцњом, па садашња висока стопа раста може да буде последица дејства неког фактора од пре, на пример, десетак година.  Због тога је опасно да се сазнања о томе шта су елементи једне успешне стратегије заснивају искључиво на емпирији.

Стога не изненађује што, када се дошло до елемента успешне стратегије привредног раста, закључује да – све може. И тржиште и државна интервенција и план, једино што се нигде не помиње реч предузетници. На једном месту се наводи шта не треба да се ради  (преглед највећих глупости државне интервенције), али и то се чини стидљиво, уз много обзира.

Зашто је Родрик тако радостан? Комисија је потврдила његову тезу да, када је привредни раст у питању, све може, чак је поменула и Родрику тако драгу Кину (коју у својим радовима он само описује, а никада не објашњава – добијамо неке информације шта је кинеска влада радила, али ни сазнајемо ништа о томе зашто је то радила и који су били ефекти тога, односно који би били ефекти алтернативних политика), која није следила „уобичајене макроекономске политике развијених земаља“. Извињавам се: све, осим вашингтонског консензуса. Никада нисмо сазнали зашто, шта је то лоше у препорукама дотичног консензуса?  Да ли су неконзистентне? Тишина, нема одговора.

„Уколико постоји нови вашингтонски консензус, то је да се правила игре пишу код куће – и то је велики напредак“,  каже Родрик. Национални консензус, баш се радујем! Сећам се оног московског, да се побију сви кулаци и село колективизује, будући да смо на путу индустријализације (високе стопе раста), па пекиншки консензус, културна револуција, да се они што имају нешто школе отерају да копају, а сељаци у својим двориштима да праве високе пећи, уз одговарајуће жртве милиона људи  (високе стопе раста per capita вредности), онај лепи пномпеншки консензус из 1975. године, абиџански, киншансански, нџаменски (додати по жељи) консензус, пошто смо ми сада на власти да се накрадемо оне стране помоћи што долази због тога што смо поуздани савезници, па тек онај пјонгјаншки или хавански!

Боже, како је леп свет после сахране оног грозног вашингтонског консензуса!

председник Центра за либерално-демократске студије и професор Правног факултета у Београду


Коментари5
7fed9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Srebrni
Ja se izvinjavam, al sta je taj Vasingtonski konsenzus?
Мирослав Анђелковић
Свет се управо захваљујући оваквим научницима одавно већ оклизнуо на кору од банане и налази се у фази која претходи спектакуларном треску о тврду подлогу.
Пера Ложач
Господине Мики, потписујем Ваш коментар.
Miki
Autor teksta vrlo elokventno i inteligentno "navodi vodu na svoju vodenicu".Kroz karikiranje ekonomskih modela razvoja čiji prinicipi nisu u saglasnosti sa Vašingtonskim konsenzusom,on vešto stavlja na znanje da je Vašingtonski model jedini pravi.No,ako odvojimo emotivni pristup ovim ekonomskim modelima i realno ih sagledamo,videćemo da su najuspešniji ekonomski modeli brzog razvoja bili zasnovani na sledećim osnovama:1)ubrzana industrijalizacija zemlje s ciljem osvajanja što većeg broja postojećih tehnologija kako bi se one koristile za supstituisanje uvoza u što većem obimu i promociju izvoza proizvoda srednjeg nivoa složenosti po minimalnim cenama.Ovim potezom država počinje da ostvaruje spoljno-trgovinski suficit i nagomilava neophodan novac za sledeće faze razvoja; 2)masovno ulaganje u obrazovanje i nauku s ciljem dobijanja sopstvenih kadrova koji će biti u stanju da omoguće razvoj potpuno novih tehnologija i samim time i novih proizvoda kod kojih se ostvaruje mnogo viša profitna stopa prilikom prodaje nego kod proizvoda baziranih na već postojećim tehnologijama; 3)sve ove zemlje drže se čvrsto politike podcenjenog kursa svoje valute što omogućuje njenim izvoznicima da budu visokokonkurentni,istovremeno ostavljajući strancima vrlo uzan manevarski prostor za prodor na sopstveno tržište;4)brzim i efikasnim radom državna birokratija maksimalno olakšava i podstiče razvoj privrede i ulaganje stranih investitora,dok istovremeno raznim administrativnim merama i opstrukcijom onemogućava prodor stranih kompanija na sopstveno tržište; 5)postoji široki društveni konsenzus u tim zemljama da razvoj ekonomije mora doneti blagostanje svim društvenim slojevima,a ne da korist ima samo jedna mala i povlašćena grupa ljudi.Ovim se sprečavaju velika ekonomska raslojavanja koja bi mogla dovesti zemlju u škripac,jer neravnomerna raspodela opšte koristi izaziva nezadovoljstvo koje putem demonstracija,štrajkova i visoke stope kriminala razara društvo i ekonomiju zemlje.
Сава
И за комунизам су рекли да је добар у терорији, али неприменљив у пракси... То важи и за Вашингтонски концезус. У оба случаја је у питању ,,теорија агената". Да су се апартчици мање разбацивали парама у СССР-у и још више бацали на војску (и до 25% ГДП-а), да ли би СССР нестао? Вероватно не би. Да су се људи којима је у либералном капитализму било указано поверење да раде са туђим новцем мање обогатили (накрали), да ли би сада цео свет био у проблемима? Вероватно не би. Занимљиво, нико у Америци и Великој Британији ни не помишља да креше војне буџете, као што су Руси урадили деведесетих. Амерички војни буџет је 600 милијарди долара годишње, британски 32 милијарде фунти. Да их скрешу 50,75 или 90% као Руси, не би више имали проблема са финансијским системом. Зар то такође није део Вашингтонског концензуса или он важи само за мале и слабе?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари
Остали коментари

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља