понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Био сам Бретонов ученик и штићеник Џона Ленона

Аутор: Ана Оташевићпетак, 24.10.2008. у 22:00
Алехандро Ходоровски

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга из Париза

Алехандро Ходоровски, редитељ и један од најпознатијих француских стрип сценариста, у седамдесет деветој години изгледа као алхемичар који је пронашао еликсир младости. Такав закључак подупиру и његова склоност ка окултизму и мачке које му се врзмају око ногу, али у његовом пространом париском стану нема епрувета из којих испарава флуоросцентна течност, већ га испуњава стотине књига и стрип-албума на полицама које досежу до таванице.

Овај потомак руских емиграната, рођен на северу Чилеа, са двадесетак година обрео се у Паризу и сусрео са надреалистима. Потом је десетак година провео у трупи Марсела Марсоа, за кога је осмислио неке од најчувенијих пантомима, да би се потом настанио у Мексику, где је основао авангардно позориште и направио неке од култних филмова.

У тандему са француским стрип цртачем Жаном Жироом, познатијим као Мебијус, и низом других аутора искористио је жанр стрипа да реализује своје неостварене уметничке визије. Ходоровски ради и на новом филму, најављеном као „метафизички филм о гангстерима“, у коме треба да глуми и његов пријатељ Мерлин Менсон, провокативни амерички певач.

Аутор концепта „исцелитељског“ позоришта, Ходоровски већ тридесетак година сваке недеље одржава сусрете са публиком у свом „Мистичном кабареу“. Ови сусрети дочарани су у истоименој књизи коју је новосадска издавачка кућа „Соларис“ управо објавила у преводу Иване Адамовић.

Како сте дошли на идеју о „Мистичном кабареу“?

Растао сам у Чилеу, у време када су у Европи били ратови, за које тамо нисмо знали, а када је завладао Пиноче више нисам био тамо, тако да нисам упознао диктатуру. У животу се нисам бавио политиком, већ само уметношћу. У једном тренутку сам се запитао чему она служи и дошао сам до закључка да савремена уметност не служи ничему, не у естетском, већ у моралном смислу.

Интересовала ме је уметност која може да излечи психолошке проблеме и да повећа самопоуздање. Тако је настао „Мистични кабаре“, у коме сам се бавио колективном терапијом примењујући резултате својих позоришних истраживања. Анализирао сам суфи, алхемијске, будистичке, библијске текстове, хаику поезију, филозофске и психоаналитичке теорије. Дошао сам до закључка да ове текстове можемо да интерпретирамо на различите начине и да сваки читалац, ослањајући се на симболе, у њима тражи значење која ће га довести до дубље спознаје о себи.

Верујете у то да појединац може да утиче да се свет промени?

Да, јер је свет такав зато што наша епоха болује од недостатка свести. Људи гласају без превише свести о политици која је срамотна. Ми смо саучесници у ономе што се дешава у свету, јер смо несвесни и допуштамо да нас воде. Све те званичне личности, далај-лама, папа, председник САД, за мене су кловнови, нису људска бића, нису стварни, већ ликови из позоришта. Једини начин да се спасе свет јесте да се развије свест људи, иначе срљамо у катастрофу.

Припадате другој генерацији имиграната. Да ли је то оставило траг на Вас?

(/slika2)Не припадам ниједној раси, немам националност, годиште, немам традицију, политичку партију, ништа није моје, све је изнајмљено. Немам пол – више сам андрогено биће него мушкарац – мушкарац сам само у кревету са својом женом, али ван кревета нисам мушкарац. Не живим у овом веку, већ у наредном. Ја сам слободно биће. Покушавао сам да пронађем унутрашњу стварност, а не ону коју нам други намећу. О „стварности“ свако гради представу која одговара његовом друштвеном, породичном и културном наслеђу.

Откуд потиче ваша склоност ка окултизму?

Мој отац је био комуниста-стаљиниста и објаснио ми је док сам још био дете да Бог не постоји, да ћемо умрети, иструлити и да се тако све завршава. То је у мени изазвало велику тескобу, јер нисам видео никакву наду. Зато сам свуда тражио метафизичке аспирине – у вери, у кинеској, јапанској, тибетанској филозофији, у кабали, психоанализи – да бих смирио своју узнемиреност и нашао одговор на то шта је људско биће, шта сам ја. Најбољи одговор који налазимо јесте да смо на путу да нестанемо. Када дођемо до те спознаје, да смо у овом животу ефемерни, илузија, онда постаје јасно да је ово једини живот који имамо, једина стварност коју имамо, коју измишљамо сваки дан.

Научнофантастични свет који сте створили и обојили сатиром, настањен полумашинама, полуљудима, хермафродитским диктаторима удаљених галаксија – је ли то нека врста уточишта?

Можда. Ако постоји друга стварност, сазнаћемо кад умремо, ако не, утолико горе. Идеја је да се развије машта, али свет који стварам је и велика критика друштва, диктатура, колонизације, корупције.

У Вашој визији је присутно наслеђе надреализма који сте упознали на извору....

Још увек носим трагове надреализма, као што је отварање врата несвесног. Када прођете поред надреализма, за вас постоји не само рационални свет већ и ирационални. Дошао сам у Париз последњих година надреализма и упознао Бретона, који је био изузетан интелектуалац и човек. Пре свега је био искрен, као ретко ко. Био је помало ексцентричан, као „папа“, искључивао је из покрета, али је био искрен и веома драг човек. У младости је надреализам веома утицао на мене, много ми је помогао. Одатле фасцинација таротом и стварима које рационално не прихватам.

Како је настао покрет „паника“, који сте основали са Топором и Арабалом, у славу Пана, бога љубави, хумора, збрке и провокације?

Овај  покрет  смо основали да бисмо се ослободили надреализма, његових ограничења. Бретон није волео музику, није волео апстрактно сликарство, ни научну фантастику. Није волео нове покрете. И то нас је спутавало.

Шта одликује „паничног“ човека?

То је човек који се не дефинише. Покрет се зове „паника” зато што се ради о богу Пану који је свеобухватан. И панични човек покушава да буде свеобухватан, он нема једну идеју, већ више, не ограничава се на једну уметност и улази у своје креације. Сва тројица смо различити, али свако од нас је свестран, снимали смо филмове, писали књиге, поезију. У филмовима које сам режирао био сам и глумац, улазио сам у њих. Топоро је генијалан, толико да још није схваћен. Веома је деструктиван, што је страшно али и чудесно.

Аутор сте култних филмова из седамдесетих, „Топо“ и „Света планина“,  али је познато и да нисте могли да снимите филм „Дина“, са Салвадором Далијем и Пинком Флојдом. Да ли вас је Холивуд саботирао?

„Топо“ је доживео успех захваљујући Џону Ленону, он га је представио. Био сам његов штићеник у Америци, имао сам среће. Филм „Света планина“ није доживео исту судбину, нису га схватили у Америци, али је у Европи доживео успех.

 Филм „Дина“ нисмо урадили, али сам то пренео у стрип. Били смо суочени са тешкоћама, али то је увек случај када нисте индустријски уметник. Када у нечему не успем, не зауставим се, већ променим пут. Све што нисам могао да урадим на филму, урадио сам у стрипу.

Већ дуго радите са Зораном Јањетовим, јесте ли задовољни?

Тражио сам некога ко ће да уради наставак серије о Инкалу. Мебијус није могао, али је нашао цртача који се уклапао у његов стил. Зоран је био велики обожаватељ Мебијуса и одлично се уклопио. Он је велики цртач, има машту, технику. Управо почињемо нову серију, која се заснива на романима Жила Верна. Тренутно радим и серију о животу Борџија, од којих је један био папа. Прве папе су били прави гангстери, али у Италији су и бандити папе.

Шта је карактеристика Ваших (анти)хероја?

 На почетку је реч или о полуидиоту или инвалиду, о неком ко је ограничен и који, како се прича одвија, одраста, развија свест и постаје неко други. То називамо иницијаторским цртежом, што значи да ликови не остају исти све време, већ се развијају на менталном нивоу, постоји напредак и читалац постаје освешћенији. Моју уметност бих могао да назовем иницијаторском.

У Француској је ситуација још увек добра за стрип ауторе, међу којима има великих уметника, јер је то веома цењена уметничка форма. Постоје две земље у којима се стрипови пуно продају, Јапан и Француска, у којој се продаје више стрипова него књига. Овде може да се живи од стрипа – ја живим од стрипа – што није случај у другим земљама. Када се, на пример, у Шпанији објави 5.000 примерака једног албума, у Француској се објави 50.000.


Коментари0
49bcc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља