уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:11

Православна црква и нација

Аутор: Радован Биговићсреда, 24.10.2007. у 17:46

Доста је распрострањено мишљење да су помесне (аутокефалне) православне цркве националне, тј. да у православљу постоји поистовећење вере и нације. За друге цркве (римокатоличку и протестантске цркве и друге верске заједнице) сматра се да су интернационалне. Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу, и државни "територијални интегритет и суверенитет". Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источнохришћанских народа. Исти је случај и са латинском црквом када су у питању западноевропски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт  јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним "по рођењу" (Хрват као римокатолик), иако је вера увек чин слободног избора.

Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа. Хришћанске нације биле су отворене и у вертикали и у хоризонтали. Циљ нације је био да служи Богу и остварује вољу Божју на земљи. Црква је нације преображавала, христијанизовала и усмеравала према наднационалним циљевима и вредностима. Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу. Модерне секуларизоване нације постају мит, тотем, божанство, "мистични темељ ауторитета сваке власти". Национална воља је извор права и политике. Модерне нације настоје да "еманципују" свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудоцрква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам). "Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода... Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве", каже Јустин Поповић. У цркви нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, већ су сви једно у Христу (Гал. 3,28). Он је "све у свему" (Кол. 3,11).

У историјско-социолошкој па и теолошкој литератури може се прочитати да је Православна црква "национална", "анационална", "васељенска" (интернационална), "наднационална" и сл. Све ове тврдње могу бити делимично тачне. Црква није апстрактна заједница. Она се увек пројављује у конкретном народу, времену и простору. Од самог почетка јеванђеље је саопштавала у категоријама локалне културе и језика. Истовремено је нацију отварала, ослобађала националног егоизма и самодовољности, "терала је да изађе из себе" и да се саживљава са другим. Црква не негира националне ентитете, али одриче сваки облик субординације међу нацијама, моралну или аксиолошку супериорност. По националном саставу својих верника једна локална или аутокефална православна црква је вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико верници не желе да се национално идентификују. Црква, дакле, не негира нити апсолутизује  национално већ изграђује јединство у различитости ("помирену различитост") многих нација. Црква је сама "нови Израиљ", "народ Божји", "ново друштво" састављено од припадника различитих историјских народа.

Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има "своју" ексклузивну "националну цркву", која би "национализовала Христа", учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију.

Не минимизирајући црквенодоктринарне узроке, национални сукоби унутар цркве током историје су проузроковали несагледиве трагичне последице. Сукоб између Грка и Латина завршио се трагичним расколом 1054. г. који до данас траје, као и сукоб између латинског (романског) и германског света у шеснаестом веку. Када се у колоквијалном говору каже "грчка", "руска", "бугарска", "македонска" црква, не значи да су то посебне и независне и самодовољне цркве. Ниједна локална црква не може бити независна од других. Једна вера, једна црква Христова актуелизује се у различитим народима и државама и увек је то једна јединствена црква Христова. Зато би било правилније говорити о Православној цркви у Србији, Русији, Црној Гори, Европи, Азији, Африци... Аутокефалност помесних православних цркава не треба поистовећивати са идејом државног суверенитета 19. века, што данас неки чине.

Црква се обраћа увек конкретним људима, а не безличним ентитетима. Црква није археолошка установа или музеј која чува преживеле националне традиције. Мисија цркве не може да се функционализује за циљеве секуларног национализма и интернационализма.


Коментари57
f7e95
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ilija iz Australije
@Dragi gospodine Karatale,to sto pisete za svestenika,to je nekada bilo.Mi svi crkvenoupravnici smo dobili pismo da je svestenik samo odgovran Bogu,a to preko Vadike.Danas tako reci svestenik,ne svi hvala Bogu moze da radi sta hoce,a ako ga Uprava pokusa smeniti,onda Uprava leti a postavlja Vladika prinudnu Upravu i mometalno ta famozna tapija crkve i imanja ide van ruku srpskoga naroda.Ja bi voleo da je drukcije ali nije.Ovo sta se radi sa namaSrbima u Australiji,neka nam Bog bude u pomoci.Uvodi se engleski bez volje parohijana,navodno zbog nase omladine.
nenad
Nemanja, slozicu se da tu ima velikih problema. crkveni sluzbenici ne mogu uzeti sva prava sebi, jer su oni samo sluzbenici, a crkvu cine vernici i zajednice. ja se ne bih predavao nego bih preko crkvenog odbora isterao stvari na cistinu. mozda postoji neko objasnjenje. mozda bih se slozio na kraju sa njim. a mozda i ne postoji, i stvari treba vratiti na svoje mesto. Ali to ne mogu pojedinci. mora zajednica da se organizuje. Zelim vam puno uspeha.
Nemanja Florida
@Nenade Kartalu.Tome Amerikancu svesteniku fali,sto su ga postavili,a bio mu je i ostao trn u oku Sveti Sava,a izmedju osatloga da je Sveti Sava njemu prepreka.Kod njega je i najnovije da je uveo da pisemo neke cedulje buducem Svetcu,sto ni vasi ni moji predci nijesu radili,a i druge Vladike su prisutne i nikome nista.Ali ko sam ja mirjanin da se bunim?Da bas pisem cedulje sa molitvama i ubacujem u kovdzek necu,nego se izdvojim i vise vjerujem.Tacno je da covek ide da se moli u crkvu,to je osnovno,ali ako sve pocinje da lici na nesto sto nije nase,postaje nemoguce.Rece mi jedna stara Srpkinja,i roditelji su joj rodjeni u Americi,da joj sve svukuda vise lici kao da nije u srpskoj crkvi.
nenad
Postivani sagovornici, voleo bih da sam svestenik, tada bih znao da odgovorim na vase dileme i pitanja... Skromni sam laik, svet obilazim internetom i satelitskom TV, ne znam mnogo ni o zilotima ni o ekumenskom pokretu. I mislim da mi to uopste nije vazno. Znam jedino da moji preci nisu bili ziloti, a verujem ni moji potomci. I nemam clansku kartu Srpske pravoslavne crkve. Kada sam, silom prilika odlazio u Rusku crkvu, nisam imao clansku kartu. Pripadam jednoj Hristovoj crkvi, zajednici ljudi na zemlji i zajednici sa Bogom na nebu. Po mom izboru, ali mi je vise dato milosti bozijom. I jedino razumem umom i dusom moju crkvu. Ali sreo sam pripadnike raznih religija koji ljubljahu Boga svim bicem svojim, tu blagodat delise sa bliznjima na zemlji, zive i rade bogougodno. Ja sam ubedjen da ce oni biti spaseni. Jer mislim kad dodjemo Bogu na istinu, da nas nece pitati kanone i zitija, nego koliko ljubismo Njega i bliznje svoje, i neprijatelje svoje. To ce nas pitati. Ne znam sta je bio problem tog amerikanca svestenika, ali ce on to sam raspraviti sa Bogom kad dodje vreme. I los svestenik drzi Svetu liturgiju, i Bog silazi medju nas. Jel treba nesto vise da uradi za nas? Mnogo toga treba sami da uradimo. I jos ovo. Kad svestenici tumace nesto, ne verujem im bas sve, jer i ja imam neka tumacenja. Kada svedoce Boga istinitog, to osetim svim bicem. A to je cesto slucaj sa ocem Bigovicem. To je ta razlika izmedju mene i svestenika. Bilo mi drago diskutovati sa vama, svako treba da nadje svoj put, put pokajanja i ljubavi. Ako ljubavi nemam, nista sam.
Nemanja Florida
@Gospodine Kartale i ja se uvek pitam sta ce nam tri srpska manastira gde se ne govori srpski.Kazete da su u njima Amerikanke,bio sam i video a za nas Srbe ne znace niti doprinose nista.Pozdrav sestri Anastasiji,ja isto pripadam prijateljima manastira Esfigmen,svojevremeno sam dok se nijesam doselio u Floridu,ziveo u blizini gde je svestenik bio Amerikanac,imao bi pisati svasta,a taj se bio okomio na Svetoga Savu,da mu je bila prepreka.Toliko

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Погледи са стране
Погледи са стране
Погледи са стране
Погледи са стране

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља