четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05

Бели Тигар из Земље таме

Аутор: Милан Мишићпетак, 31.10.2008. у 22:00
Аравинда Адига

БУКЕРОВА НАГРАДА
За четири деценије откако је установљена, Букерова награда за књижевност, намењена писцима енглеског говорног подручја омеђеног Комонвелтом – кандидати су дакле аутори из 53 бивше британске колоније, плус Британија и Ирска – добила је статус лансирне рампе у сазвежђе литерарне славе и великих тиража, на којој се понекад нађу и они који своје име на корицама књиге виде први пут.

Када је овогодишњи жири, којем је председавао Мајкл Портиљо, некадашњи британски новинар и бивши министар, 14. октобра саопштио добитника, срце је најјаче залупало 32-годишњем Аравинду Адиги, Индијцу чији су текстови дотле излазили само у познатом „Тајм“ магазину. Тесном већином, али са уверљивим образложењем, Адига је престижну награду освојио својим романом првенцем „Бели тигар“.

У рекордном року, што је за сваку похвалу, „Бели тигар“ је, у издању IPS media, на минулом Сајму књига, постао доступан и у преводу Мирка Рајића, тако да смо били у прилици да се уверимо чиме је то – после четири претходника из Индије (или индијског порекла), В. С. Најпола, Салмана Руждија, Арундати Рој и Киран Десаи – Аравинд Адига импресионирао већ у свом књижевном дебију.

Први утисак је да је реч о једном узбудљивом и на моменте шокантном роману, прожетом црним хумором, али и реализмом који није тако чест у индијској литератури и медијима, укључујући и филм. У најкраћем, „Бели тигар“ је литерарно сведочанство о савременој Индији која у овом веку плени својим економским успоном – али из перспективе оних који нису дотакнути тим сјајем: индијске сиротиње.

То је суров портрет драстичних индијских социјалних разлика и пратећих неправди, корупције и бруталних кастинских и класних подела, урађен без шминке, који неупућене може не само да изненади, него и да запањи.

Роман је казивање у првом лицу главног јунака, Балрама Халваја, који је надимак „Бели Тигар“ добио од свог учитеља, лењог и корумпираног чиновника из централноиндијске савезне државе Бихар, где је сиромаштво најдубље, а безакоње највеће. Добио га је као ретко бистар ученик, који, међутим, мора да после пет година напусти школу и почне да ради у сеоској чајџиници. Отуда, Халвај је „полупечен“, као и милиони суграђана који, упркос томе што су способни и талентовани, не добијају прилику за животну промоцију.

Балрам је при том све време сапет својом „кармом“ – судбином која се стиче рођењем у одређеној касти – и настоји да је се ослободи. Учи да вози аутомобил и лукаво се додвори локалном земљопоседнику и индустријалцу, који га онда води са собом у Њу Делхи, као шофера и свестраног слугу.

(/slika2)Роман је дакле једна судбина испричана из перспективе слуге, „серванта“. То су људи, жене, па и деца, који иначе имају посебно место у индијској социјалној хијерарахији и подели рада: као институција преживели су све модернизације, између осталог и због економских изнудица. Сваки припадник индијске средње класе наиме опслуживан је у просеку са између двоје и петоро „серваната“: они нешто боље стојећи имају кувара, чистача, дадиљу, баштована и шофера. Међу њима по правилу постоји јасан поредак и подела рада, али тенденција је да их је све мање и да раде сви више послова.

И Балрам је тако и шофер и кувар и масер. Доспевши у Гургаон, хај-тек предграђе Делхија, где су велике западне корпорације изместиле своје кол-центре који су једном броју Индијаца донели до јуче незамислив просперитет, јунак овог романа упознаје један нови свет и о њему формира оштар, на моменте веома циничан, суд. „Некад давно, у Индији је било хиљаду каста и судбина. Сада, захваљујући Гандију, Нехруу и другима имамо само две касте – Људи са великим стомацима и Људи са малим стомацима“.

Свој животопис Балрам описује у виртуелним писмима кинеском премијеру који се спрема за посету Индији: пише му из своје канцеларије успешног предузетника у јужном индијском граду Бангалореу, такође центру хај-тек индустрије. У вешто вођеној нарацији открива како је „побегао из кокошарника“ у коме су, каже, „као живина која чека свој ред за клање“, сви припадници индијских „поткласа“, њих око 300 милиона.

Балрам је убио свог господара коме је дотле верно служио, и онда са украденом торбом тешком око 700.000 рупија – истинским богатством којим је требало да буде подмирен један политичар – замео трагове и стигао до Бангалореа, где је бизнис, транспортну компанију за ноћни превоз запослених у кол-центрима, отпочео тако што је конкуренте елиминисао подмићивањем („све се у Индији може средити“). Зашто је убио и украо? „Што сам више крао од њега, све више сам схватао колико је он крао од мене“, каже на једном месту. А убиство? „Али зар није свако важан на овоме свету убио некога да би доспео на врх.“

Путовање на врх у овом случају је путовање из Земље таме – сеоска Индија – у Земљу светлости, индијске урбане центре као што су Делхи и Бангалор. А зашто се Људи са малим стомацима не дигну против Људи са великим стомацима? Иако током целе приче има наговештаја побуне, помињања „наксалита“ (данас маргинализованих маоистички оријентисаних устаника), главни јунак има одговор и на ово питање: „Не господине, то се неће десити... Млади Индијче, књигу о револуцији носиш у свом стомаку. Ис... је и читај!“

Објашњење за то је у природи „кокошарника“: „Помоћу њега шачица људи, мање од 0,1 одсто становништва ове земље, издресирала је преосталих 99,9 одсто – подједнако снажних, надарених, паметних као и оних 0,1 одсто – да живе у стању нераскидивог ропства; ропства тако јаког да им у саме руке можете ставити инструмент њихове еманципације, а они ће вас њиме гађати и псовати вас јер покушавате да их ослободите. Они љубе своје ланце, играју у њима. Читава индијска економија заснива се на поузданости и предвидивости индијских слугу.“

Аравинд Адига, рођен у Мадрасу (данас Ченај), студирао у Аустралији и САД, живи у Бомбају (Мумбај), не види ништа чудно у томе што о потлаченима не пише из непосредног искуства. Сматра, међутим, изузетно важним да осветли друштвене неправде, у околностима када „Индија и Кина имају све изгледе да од Запада наследе свет“. „То је оно што су писци попут Флобера, Балзака и Дикенса учинили у 19. веку, што је за резултат имало да су Британија и Француска данас боља друштва. То и ја покушавам – и то није напад на моју земљу, то је процес самопреиспитивања...”

У Индији је награда дочекана са помешаним осећањима: са задовољством што је, само две године после Киран Десај, ово врхунско уметничко признање опет добио неко из Индије, али и страховањима да ће „Бели тигар“ бити тумачен искључиво као једнострано огледало. Ово свакако није гламорузан одраз индијског економског чуда, али књижевност је увек боља када опомиње него када улепшава.


Коментари2
f0e4f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Misko Mitic
Fantasticna knjiga... upravo procitao u originalu (kanadsko izdanje). Proveravao da li je prevod vec stigao u nase krajeve. Cestitke nasem izdavacu.
Janko Trivic
...али књижевност је увек боља када опомиње него када улепшава... Koji umnik ovo smisli! Posveceni umjetnik-nezavisni mislilac odabire po vlastitom intelektualno-emotivno-moralnom obrascu. Sud donosi prosvecena armija ovisnika, sposobna da prepozna zablude u reziji tudjih zivota a satisfakciju korporacija koja vas kupi da neograniceno iznosite svoje nepristrasne poglede na svijet. Od silnih opomena vodeca nacija svijeta vodjena trustom mozgova inicira dvestotinjak vatreno-kulturnih razmjena sirom globusa dajuci snagu humanizmu i nasoj civilizaciji. Umjetniku je dozvoljeno sve! Narocito ako je trijezan!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља