субота, 25.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:55

Тексас у Сурчину

Аутор: Никола Миковићнедеља, 02.11.2008. у 23:59
Доминирају типичне сремачке куће (Фото: Драган Јевремовић)

За већину људи прва асоцијација на Сурчин су аеродром и тржни центар „Котобања” у коме су се годинама окупљали чланови такозваног земунско-сурчинског криминалног клана. Само староседеоцима и добрим познаваоцима локалних прилика при помисли на најмлађу београдску општину кроз главу се врзмају још и Тексас, Шуганица, Ногавица, Велики Шор, Мало сокаче, Јоца Шумар, Пера Бабушка.

Ова места и ликови, иако готово потпуно непознати, одавно су ушли у туристичке брошуре, па чак и у „Енциклопедију српског народа” где у одељку посвећеном Сурчину пише да се ова општина састоји из пет физиономских делова. Први од њих носи прилично необичан назив за ове крајеве – Тексас. Није ни чудо, с обзиром на репутацију коју цео Сурчин има већ двадесетак година. Тако је, осим по „Дифенс Роуду”, у последњој деценији двадесетог века овај део града постао познат и по „Котобањи” која је, за разлику од тржног центра у Шилеровој, успела да преживи обрачун државе са организованим криминалом, па поједини локали у приземљу и даље раде. Мештани Тексаса, међутим, тврде да њихово насеље нема никакве везе са такозваним сурчинским кланом. Кажу да је ово место надомак центра општине необично име добило због пејзажа који га окружује, а подсећа на Дивљи запад. Овуда је шездесетих година, када је место изграђено, пролазила железничка пруга која је насеље одвајала од Сурчина и тада су се, као и у правом Тексасу, овде настанили дошљаци са истока.

– Још тада се формирала група „каубоја”, односно опасних момака који су волели да се „каче” са осталим Сурчинцима. Да би показали некакву специфичност у односно на остатак краја, исцртали су велики графит: „Добро дошли у Тексас”. Тај графит су недавно обновили неки нови клинци, вероватно деца тих првих локалних мангупа – казује Владан Јанићијевић, председник Скупштине општине Сурчин и један од староседелаца најмлађе београдске општине, присећајући се неких давно прошлих времена када је у Сурчину било и много фолксдојчера.

(/slika2)Они су се одавде колективно иселили десетог октобра 1944. године, али се њихови потомци данас интересују за земљу коју су напустили. Тако је у сурчински Тексас недавно стигло 15 чланова фолксдојчерске породице Енгел да би се распитали за имања која су до завршетка Другог светског рата имали у суседном Бечмену. Ово место је, иначе, до тада било готово двотрећински немачко, а данас се Немци враћају, али као инвеститори.

Зоран Ристић, становник Бечмена, каже да цена земљишта у овом селу расте и да се мештани спремају да, попут Добановчана, продају имања странцима који су заинтересовани да овде граде фабрике. Он то, међутим, нема намеру да учини, већ ће наставити да живи у кући са бројем 33. Занимљиво је да у његовој улици, Добановачкој, само неколико метара од дома у коме станује, постоји још једна кућа са бројем 33. Због збрке коју је направила општина Земун, којој је Сурчин до пре неколико година припадао, поштари су се у почетку хватали за главу када је требало да однесу пошиљку на ову адресу, али су се временом навикли.

У Сурчину се, иначе, скоро сви знају. Тако мештани Великог шора без икаквих проблема могу да испричају све шта се догађа у суседном насељу Шуганица, које је назив добило по прљавом и запуштеном каналу, извору разних болештина и зараза. Шуганица је, рећи ће Сурчинци, малтене у процесу гашења, јер цела општина добија нову канализацију и водовод, а на све стране ничу велелепне куће. Има, додуше, и недовршених грађевина обложених надалеко препознатљивом црвеном циглом, али углавном доминирају типичне сремачке куће где је прозор спаваће собе окренут ка улици, док је двориште ограђено високом капијом.

(/slika3)Када се поред њих пролази, беспрекорно чисте улице и уредне фасаде одају утисак да је заиста тачно оно што пише у званичним статистичким подацима према којима Сурчинци имају највеће зараде у Београду.

– Ма, имају људи пара, али има и много сиротиње. Званично и Аеродром „Никола Тесла” спада у Сурчин, а сви знамо колике су тамо плате, тако да директори једу месо, а радници купус. У просеку сви једемо сарму – објаснио је сликовито један Бечменац економску ситуацију у општини Сурчин.

Становници овог дела града који су недавно продали плацеве домаћим и страним инвеститорима дошли су до „лепих” пара и покуповали „бесне” аутомобиле којима увече иду у провод у Београд. Они са плићим буђеларима у вечерњим сатима практично немају где да оду, јер ноћни живот у Сурчину готово да не постоји. Осим једне дискотеке у Јакову и неколико кафића у центру Сурчина, младима преостаје једино да „блеје” испред дисконта, „висе” по кладионицама, или да оду на котлић у чарду „Код Пере Бабушке” која је толико забачена да до ње могу да стигну једино коњима Јоце Шумара.


Коментари0
2a901
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља